БОГОРОДИЦА ЉЕВИШКА

БОГОРОДИЦА ЉЕВИШКА, средњовековна црква у Призрену. Њен први помен датира из 1019, када је ту столовао византијски епископ Призрена. Године 1219. постала је седиште новоустановљене Призренске епископије као саставног дела Српске аутокефалне цркве. Цркву је почетком XIV в. из основа обновио и новим фрескама украсио краљ Милутин. Турци су освојили Призрен 1455. и од тада готово да о њој нема података све до 1756. када се помиње као Џума-џамија. Фреске у Б. Љ. су поново откривене 1912/1913, а после I светског рата поново постаје хришћански храм. У периоду 1950–1952. извршени су опсежни радови на рестаурацији и конзервацији цркве; грађевини је враћен изглед из прве деценије XIV в. а са фресака скинут малтер и креч којима су биле покривене у доба турске власти.

По својој архитектури Б. Љ. је један од најзначајнијих споменике српске средњовековне уметности. Првобитна црква, подигнута у IX–X в., била је тробродна базилика са свим карактеристикама византијске црквене архитектуре. Другу фазу у архитектури цркве представљају бројни делови грађевине из XIII в. До друге обнове дошло је у време краља Стефана Првовенчаног и црквених реформи архиепископа Саве Немањића. Садашњи изглед Б. Љ. резултат је обнове краља Милутина и протомајстора Николе који је подигао цркву сасвим нове архитектонске концепције. У правоугаоним оквирима старе базилике подигнута је петобродна црква, основе уписаног крста. Највећа купола је смештена над пресеком сводова, а четири мање су на угловима унутрашњих бочних бродова између кракова крста. Постављањем два реда стубаца широки средњи брод постаје тробродан. Бочни бродови продужени до егзонартекса са простором унутрашње припрате формирају амбулаторијум, који са три стране уоквирује централно петокуполно крстообразно језгро цркве. На остацима старог трема саграђен је нови егзонартекс са спратом из чијег се центра уздиже високи звоник. Црква је саграђена наизменичним ређањем камена и опеке. Најстарији сачувани живопис Б. Љ. потиче из треће деценије XIII в., из времена када је постала седиште српских епископа. На фрескама из тога времена (Свадба у Кани, Излечење слепог), као и на представи Богородице Елеусе с Христом Хранитељем, делимично је уочљив утицај комнинског „маниризма".

Сликарство из времена краља Милутина настало је око 1310. У припрати се потписао солунски сликар Михаило Астрапа, касније дворски сликар краља Милутина.

У богато декорисаној унутрашњости цркве, наосом доминира попрсје Христа Сведржитеља насликано у централној калоти, док још четири Христова лика красе калоте мањих купола. У олтарском простору налази се композиција Христовог Вазнесења на великој површини, у калоти и четири нижа поља бочних зидова. Поделом апсиде на две зоне сликар је створио простор за огромну фигуру Богородице у конхи са два архијереја, Св. Василијем Великим и Св. Јованом Златоустим, који предводе остале архијереје у сцени Поклоњења Агнецу. Од циклуса Великих празника, у поткуполном простору очуване су Благовести, Сретење и део Крштења, а Успење Богородичино смештено је на западном зиду средњег брода под дводелним прозором. У централном делу наоса били су илустровани циклуси Чуда и поука Христових, Страдања и Јављања Христових после Васкрсења. На луцима и ступцима, старозаветни праведници, Христови преци и мученици распоређени су у горњој зони, а свети ратници, лекари и жене у најнижој. Ликови апостола Петра и Павла имају посебно симболично место на улазу у наос. У Б. Љ. насликан је и велики број локалних светиња сликаних у виду прâвих икона којима је приписивана чудотворна моћ (Богородица Помоћница хришћана, Богородица Скораја Услишателница и Христос Хранитељ Призренски).

У северном делу западног зида припрате представљен је краљ Милутин, у византијском царском орнату. Његова краљевска власт приказана је као божанског порекла будући да га из сегмента неба благосиља сâм Христос. Ктиторови преци и претходници на српском трону насликани су на западном зиду, заједно са истакнутим Немањићима црквеним поглаварима. Приказан у схимничкој ризи, Симеон Немања раширених руку благосиља синове Св. Саву, првог српског архиепископа, и Стефана, првог крунисаног краља. На једном од два портрета на северном делу зида представљен је Милутинов син Стефан, касније прозван Дечански.

Фреске бочног јужног брода само су делимично очуване (Богородица са Христом и свети Василије Велики и Јован Златоусти). На сводовима и у горњој зони зидова источног травеја насликано је житије Св. Николе. Источни део брода је служио као посебна капела посвећена овом светитељу. У северном броду цркве приказани су Св. Пахомије, Св. Зосим и Св. Марија Египатска. У програму спољне припрате учињен је занимљив покушај да се црквена догма објасни сложеним сликарским језиком. Теме Страшног суда и Лозе Јесејеве приказане на улазу у храм проширене су мноштвом детаља и допуњене новим идејама. Љевишки сликар је Васељенске саборе сместио у западни део спољног јужног брода. У спољној припрати насликани су и српски архиепископи (Арсеније, Сава II, Јоаникије, Јевстатије, Јаков и Јевстатије II), а крај њих су, на северном делу западног зида, шесторица призренских епископа из XIII в. (Иларије, Амвросије, Варлаам, Јован и Дамјан). Фреске у спољној припрати откривају жељу наручилаца да поуче гледаоца приказујући кроз симболе и алегорије догму о оваплоћењу и Христовом доласку међу људе. Учени призренски ктитори унели су у живопис и песму Јована Дамаскина о Успењу и Вазнесењу Богородице, чије представљање раније није било уобичајено.

У лунети на западној страни катихумене налази се поучна епизода о пролазности живота надахнута средњовековним романом о Варлааму и Јоасафу. Насупрот њој је прича о Данилу међу лавовима, старозаветна префигурација спасења. Ликови Христа, Богородице, анђела и светитеља допуњавају програм катихумене, уз столпнике и свете ратнике, Георгија и Димитрија на коњима. У капелама крај катихумене насликани су циклуси из њихових живота. Спојивши у себи особине сликарства XIII и XIV в., декорација цркве показује најлепше особине сликарства из доба краља Милутина.

ЛИТЕРАТУРА: С. Ненадовић, Богородица Љевишка, Бг 1963; Д. Панић, Г. Бабић, Богородица Љевишка, Бг 1975; Б. Тодић, Српско сликарство у доба краља Милутина, Бг 1998.

Балша Ђурић

*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011)