БАРАЊСКА СРПСКО-МАЂАРСКА РЕПУБЛИКА

БАРАЊСКА СРПСКО-МАЂАРСКА РЕПУБЛИКА (Baranyai Szerb-Magyar Кöztár-saság), понегде и Барањско-бајска српско-мађарска република, или Барањска република, проглашена 15. VIII 1921. у Печују, на територији данашњег мађарског дела Барање (и Баје), која је од 14. XI 1918. била под окупацијом српске војске, јужно од демаркационе линије, утврђене Београдским примирјем (13. XI 1918). Та област била је уточиште револуционара после гушења Мађарске револуције августа 1919. Жупанија Барања била је у рукама српске цивилне власти, на челу са великим жупаном Владиславом Пандуровићем, којег је именовала Народна управа за Банат, Бачку и Барању. Он је истовремено био и владин повереник, именован од власти Краљевине СХС. Барања је и била под војном влашћу Краљевине СХС, која је контролисала експлоатацију печујских рудника угља и подржавала нове жупанијске и локалне власти. Окупационе власти су дозволиле слободу штампе и демократске изборе. У Печују су излазили мађарски листови Magyar ujság, Hir, Munkás, Dunántul, као и српски недељни лист Барањски гласник, а у Мохачу мађарски Mohácsi hirlap, те неки немачки листови. Цивилна власт у Печују и Баји била је у рукама коалиције социјалдемократа, комуниста и мађарских радикала Оскара Јасија, непријатељски настројених према Хортијевој рестаурацији. Градоначелник Печуја био је Бела Линдер, генералштабни пуковник и бивши министар војске у мађарској грађанској републици. Када је, коначно, извршавајући одредбе Тријанонског уговора (4. VI 1920), југословенска војска морала да се повуче из мађарског дела Барање, српско и мађарско становништво, нарочито мађарско револуционарно радништво које није желело да се прикључи Хортијевој Мађарској, прогласило је на великом збору у Печују Барањску републику. За председника је изабран млади сликар Петар Добровић, родом из тог града. Новоформирана влада Барањске републике је, уз подршку Мале Антанте, упутила молбу Мировној конференцији у Паризу да се и она призна. Покушај није успео. Југословенске трупе су 19. VIII 1921. евакуисале Печуј (и Бају), а Хортијеве групе су сутрадан ушле у Барању и Нови Сегедин. Спорадични оружани отпор мађарских радника сломљен је за недељу дана, тако да је евакуација војске личила на бежанију, јер су се са њом повлачили и многи цивили, Срби и Мађари, радници–револуционари. Велики број присталица Барањске републике, међу њима и Бела Линдер, емигрирао је на територију Краљевине СХС.

ИЗВОР: Дневник проте Стевана Михалџића, прир. Д. Његован, Н. Сад – Бг 2000.

ЛИТЕРАТУРА: Ф. Чулиновић, Југославија између два рата, I, Зг 1961; В. Винавер, Југославија и Мађарска 1918–1933, Бг 1971; А. Митровић, Разграничење Југославије са Мађарском и Румунијом 1919–1920, Н. Сад 1975.

Далибор Денда; Драго Његован

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)