БЕЛА ЦРКВА КАРАНСКА

БЕЛА ЦРКВА КАРАНСКА, храм посвећен Благовештењу у селу Каран, недалеко од Ужица. Саграђен је на античком локалитету о чему сведочи већи број римских надгробних споменика. Они су изведени у виду рељефом украшених камених плоча и блокова с латинским натписима и ликовима покојника, односно хероја коњаника, као и представа лавова у пуној пластици. Средњовековну цркву подигао је жупан Петар Брајан, властелин краља Душана. Реч је о једнобродној грађевини, пиластрима подељеној на три травеја. Над средишњим травејем уздиже се купола, која има свега четири прозорска отвора, а наслања се на ниски квадратни тамбур који носе лукови. Два преостала травеја наткриљена су полуобличастим сводовима. Источни, олтарски травеј проширен је полукружном апсидом засведеном полукалотом. Спојница зидова и сводова наглашена је у унутрашњости кордонским венцима. Зидана олтарска преграда, настала у исто време кад и грађевина, одваја простор светилишта од наоса. Фасаде су прекривене малтером. У свом плану црква показује утицаје старијег српског градитељства. Уз цркву је у новије време подигнута припрата. Неколико гробова откопаних у храму највероватније припадају ктитору и члановима његове породице.

Готово целокупна унутрашњост храма покривена је средњовековним фрескама. У кубету су се очувале представе пророка и четири сцене циклуса Великих празника, што је веома необично. Циклус започиње и већим делом се одвија у највишој зони зидова и сводова. У средњој зони нижу се сцене Житија Богородице – патронке храма. Међу њих су, на западном зиду, уведене представе Аврамове Жртве и Гостољубља, слике старозаветних догађаја којима су наговештени Христово оваплоћење и Богородичина улога у њему. На историју оваплоћења указују и ликови пророка и праотаца насликани на пиластрима. Зону над соклом у олтару заузела је Служба архијереја, уз зидани иконостас су ликови Христа и Богородице Параклисе, а на иконостасу херувими и Богородица Тројеручица, чији се култ ширио из Скопља. У најнижој зони цркве насликани су само помно изабрани свети, а међу њима св. Јован Претеча Кефалофорос и св. Марина која чекићем убија демона. Посебну вредност каранског сликарства чине српски историјски портрети који започињу у соклу олтарске апсиде ликовима презвитера Георгија Медоша и његовог непознатог пратиоца. Уз Тројеручицу насликана је у проскинези непозната монахиња, а од портрета јеромонаха Јована очувао се само натпис. На северној страни западног травеја представљен је жупан Петар Брајан, који приноси Богородици образ свога храма у пратњи жене Струје, једне сасвим мале и две одрасле кћери. Наспрам њих насликани су владари и њихови преци: св. Симеон, св. Сава, св. краљ Милутин, краљ Душан и краљица Јелена. Уз Душанов бок постављена је сићушна фигура неког дечака без венца на глави и без нимба, каквим су обележавани Немањићи на портретима у најнижој зони живописа. Због тога је у дечаку тешко препознати краљевог сина Уроша, па карански живопис највероватније треба датовати у време пре његовог рођења, између 1332. и 1337. Поједини елементи сликаног програма указују на то да је храм припадао моравичкој епархији. Живопис су извели сликари без великог дара, али прилично добро упознати с уметничким, духовним и културним токовима у држави краља Душана, па и с онима у Македонији. Ослањали су се на решења зреле ренесансе Палеолога, понекад се дословно угледајући на споменике попут Краљеве цркве у Студеници. Ипак, позивају се у знатној мери и на старе рашке традиције.

ЛИТЕРАТУРА: Д. Војводић, „О живопису Беле цркве каранске и сувременом сликарству Рашке", Зограф, 2006–2007, 31.

Драган Војводић

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)