БИБЛИОТЕКЕ

БИБЛИОТЕКЕ (грч. biblioqhvkh: књижница), организоване збирке књига у јавном и приватном поседу, намењене читању и стваралачком раду. Служе за трајно чување написаног и штампаног знања, а трају колико и књиге. Прве праве б. настале су на просторима Месопотамије (збирке глинених плочица исписане клинастим писмом, најпознатија је Асурбанипалова б. из VII в. п.н.е. са око 22.000 плочица) и Египта (збирке папирусних свитака, најчувенија је била б. у Александрији, основана у III в. п.н.е. са око 700.000 свитака). Према типологији б. коју је дала Међународна федерација библиотекарских друштава и установа (IFLA) постоје: националне б., друге значајне б. општег типа, б. на универзитетима, специјалне б., народне б. и школске б. Знатно пре него што су почеле да настају српске књиге основана је Царска б. у Константинопољу (Цариград). Званично је постојала од 356 (оснивач цар Константин II, Констанције) и трајала до 1453. када су Турци освојили Цариград. Најраније српске државне и црквене организације следиле су Византију у свему, па и у библиотекарству. Збирке књига у Србији током средњег века носе печат византијско-српских културних прожимања. Издвајају се два типа средњовековних б.: приватне и манастирске. Првој групи припадају дворске б., тј. збирке владара, властелина, касније имућних грађана, а другу групу чине збирке при црквама, манастирима и њиховим испосницама. Рани српски владари, жупани и краљеви имали су своје б., које због премештања престоница нису биле велике као у западним земљама. Брат жупана Стефана Немање хумски кнез Мирослав и Стефанов најстарији син Вукан наручиоци су две најстарије српске сачуване књиге, Мирослављевог и Вукановог јеванђеља с краја XII в., а Вуканова браћа Стефан и Сава родоначелници су српске књижевности. И деспот Стефан Лазаревић, песник и градитељ Манасије и Београда, у духу хуманизма, по узору на Будим, поклањао је пажњу књигама и наручивао њихово преписивање и превођење, окупивши на свом двору поред домаћих учених људи и Бугаре Константина Филозофа и Григорија Цамблака. Деспот Ђурађ Бранковић имао је у Смедереву богату рукописну збирку, у којој се налазио и минијатурама богато украшени Псалтир, касније познат под називом Минхенски псалтир. Деспотови синови Гргур, Стефан и Лазар били су познати наручиоци књига, а Стефанова супруга Ангелина имала је своју б., у којој је било и неколико књига Ђурђа Бранковића. Књиге се породично преносе, а о наследној владарској б., коју је засновао деспот Ђурађ, сведоче и подаци да је у збирци архиепископа Максима, сина деспота Стефана и деспотице Ангелине, постојало и неколико књига Лазара Бранковића.

У Аустрији су од почетка XVIII в. б. имали и српски племићи. Најзначајнија међу њима била је б. Поповића Текелије у Араду, а њен последњи власник Сава Текелија завештао је збирку Матици српској. Књаз Милош Обреновић куповао је књиге за своју личну б., која је постала основ дворске б. Њу су допуњавали и кнез Александар Карађорђевић, а потом и његови наследници.

Најстарија и најзначајнија српска средњовековна б. јесте б. манастира Хиландара на Светој Гори, који су основали Св. Сава и Св. Симеон крајем XII в. Сачувани писани споменици сведоче о постојању развијене писарске преписивачке традиције и књижног блага и у манастирима Студеница, Жича, Милешева, Грачаница, Високи Дечани, Манасија, Цетињски манастир, Савина, Св. Тројица код Пљеваља, Никољац, Пећки манастир, Рача и др. Од обнове Пећке патријаршије 1557. њена б. била је водећа. Значајно место од почетка XVI в. имале су и б. фрушкогорских манастира (Крушедол, Јазак, Гргетег, Хопово, Шишатовац, Беочин и др.). Манастирске б. покривају најшири простор српске књиге. На северу је б. манастира Лепавине (Хрватска), на западу је б. у манастиру Гомирју (Хрватска), на југозападу у Крки (Хрватска), на југу у Житомислићу (БиХ). Током XVIII в. у Аустрији су епископске столице пресељене из манастира у градове: Сремске Карловце, Нови Сад, Вршац, Темишвар, Будим, Арад, Пакрац, Карловац и другде. Б. у Сремским Карловцима настала је пресељењем б. Београдске митрополије 1737, када је и добила назив Митрополитска. Веома вредне српске црквене б. налазе се у Сентандреји, Загребу, Сарајеву, Бањалуци, на Цетињу и у Темишвару. Б. имају и српске црквене општине, а за најстарије од њих зна се по претплатама на књиге. За читање, учење и стваралачки рад најзначајније су јавне српске б., од којих су прво настале школске, затим високошколске, националне, специјалне, друштвене и најзад градске и општинске. Националне су Народна библиотека Србије (1832) и Библиотека Матице српске (1826).

Лазар Чурчић

Међу црквеним б. најстарија је и најбогатија Патријаршијска б. у Београду. Њен зачетак чине књиге Пећке патријаршије, које је патријарх Арсеније III понео приликом Велике сеобе 1690. Збирка Патријаршијске б. пренета је 1737. у Сремске Карловце, а 1769. припале су јој б. свих епископа. Куповином књига и поклонима обогатио ју је митрополит Стефан Стратимировић. Данас садржи посебне целине: б. Захарије Орфелина (195 књига, са два неиздата његова рукописа), б. Илариона Руварца (1.852 публикације), Митрополијско-патријаршијску б. (7.650), б. патријарха Димитрија (2.312), б. Богословског училишта (6.242), б. Богословског друштва „Слога" (850), б. Богословије Св. Саве (18.522) и друге збирке. Укупно има 150.000 књига у 350.000 томова, 420 рукописних књига из периода XIII–XVIII в. и 587 годишта старих новина. Музеј СПЦ има б. са 10.462 штампане књиге, 613 рукописних књига из XIII–XVIII в., 159 србуља и 210 руских књига од пре XVIII в. Богословски факултет поседује б. с више од 20.000 књига у 120.000 томова, међу којима су посебне целине б. професора Д. Анастасијевића, Ј. Илића и Л. Мирковића. Богословије такође имају богате б., од којих свака има више десетина хиљада публикација. Збирке манастира, цркава и црквених општина биле су богатије пре II светског рата. Међу њима се издваја Хиландар с једном од најбогатијих збирки словенских рукописа, свитака, кодекса на пергаменту и папиру, б. са 30.000 публикација на разним језицима. Поседује и архив са 430 докумената на српском, руском, бугарском, молдавском, грчком и турском језику. Све б. имају инвентаре и каталоге, али само је Патријаршијска на услузи свим корисницима.

Радомир Милошевић

ЛИТЕРАТУРА: А. Поповић, Приручник из историје библиотека, Бг 1958; Љ. Дурковић Јакшић, Историја српских библиотека 1801–1850, Бг 1963; Б. Ћирковић, „Библиотеке Српске православне цркве", у: Српска православна црква 1920‒1970, Бг 1971.

*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011)