БРКИЋ, Светозар
БРКИЋ, Светозар, књижевник, универзитетски професор, преводилац (Обровац, Хрватска, 14. III 1916 – Земун, 17. XI 1994). У Београду дипломирао на Катедри за англистику 1939. У НОБ-у био преводилац при Врховном штабу. Асистент 1946–1953. на Катедри за енглески језик у Београду; од 1953. гимназијски професор; 1955–1964. доцент за енглеску књижевност на Филозофском факултету у Новом Саду. Потом предавао на Вишој педагошкој школи у Београду (1966–1973) и на ФФ у Скопљу, до пензионисања 1980. Био уредник Наше речи (1950) и Летописа Матице српске (1961–1965). У српској поезији после II светског рата афирмисао се као представник модернизма, мисаоно продуховљеном и језички инвентивном лириком; збирке: Искушење светлости (Бг 1971), Под византијским небом (Н. Сад 1994). У есејистичком раду истакао се пре свега оригиналним тумачењем писаца савремене енглеске књижевности (Олдос Хаксли, Џејмс Џојс, Вилијам Батлер Јејтс), компаратистичким текстовима (о Лази Костићу и његовом односу према енглеској књижевности), те суптилним разматрањем модерне уметности (вајарство Олге Јеврић, музика Љ. Марић, поезија Васка Попе). Његови најбољи есеји сакупљени су у књигама Светла ловина (Бг 1972) и Осветљени спрудови (Н. Сад 1994). Преводио је, поред осталих, и дела Дантеа (Нови живот), E. Хемингвеја (За ким звоно звони; Сунце се поново рађа), Г. Грина (Доктор Фишер од Женеве), Т. С. Елиота (Четири квартета), В. Фокнера (Уљез у прашину), Лаоцеа, Конфучија, Чуангцеа (Изабрани списи). Антологијским изборима енглеске поезије (са М. Павловићем, Антологија савремене енглеске поезије 1900–1950, Бг 1957) и прозе (Антологија енглеске прозе: од њеног настанка до данашњих дана, Бг 1971) значајно је утицао на рецепцију енглеске књижевности код Срба. Са Б. Момчиловићем сачинио Српскохрватско-енглески речник (Бг 1980) и Енглеско-српски и српско-енглески речник (Бг 1993).
ЛИТЕРАТУРА: Д. Пувачић, „Светозар Бркић и Т. С. Елиот", КН, 2. IX 1967; С. Гордић, „Светли трагови есеја", ЛМС, 1995, 455, 5; В. Павковић, „У ходу времена", ЛМС, 1995, 456, 5–6.
Бранко Момчиловић; Зоран Пауновић
*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011)