БУДУЋЕ ВРЕМЕ

БУДУЋЕ ВРЕМЕ (футур / футур I), лични глаголски облик који се јавља у два вида, као сложен и као прост. (а) Када је сложен облик, гради се везом облика презента помоћног глагола хтети, најчешће у његовом краћем облику (ћу, ћеш, ће; ћемо, ћете, ће), и инфинитива глагола који се мења, нпр.: [ја] ћу читати; (б) када је прост облик – везом окрњеног инфинитива с краћим облицима помоћног глагола, при чему се завршно т окрњеног инфинитива губи, нпр: читат' + -ћу > читаћу [ја]. Глаголи чији је инфинитив са завршетком ћи имају увек само сложене облике б. в., [ја] ћу рећи и рећи ћу [ја]. У својој основној употреби, футур I означава радњу, стање или збивање који ће се (из)вршити после времена саопштавања о њима или после неког другог времена на које говорник мисли. То је (права) временска употреба футура, основана на симетрији односа „прошлост–садашњост–будућност", која произилази из симетрије „време пре времена говорења – време говорења – време после времена говорења". Временска употреба б. в. има две синтаксичке категорије које ово време дефинишу или као (а) индикативно употребљено, тј. да означи радњу као будућу у односу на време говорниковог саопштавања о њој, нпр.: Они ће сада отићи у школу; или као (б) релативно употребљено, тј. да означи радњу као будућу у односу на неко друго време (прошло или будуће), а не у односу на време говорења, нпр.: Знао је да ће га сумњичити и да без глобе неће проћи. – Саградићу кућу где ће живети наши синови. Релативно употребљен облик б. в., када означава радњу која је будућа у односу на неко прошло време, често има карактер приповедачког (наративног) облика, тј. њиме се означава у прошлости извршена радња: Дуго га је посматрала, па ће тек одједном рећи. Б. в. има и квалификативну употребу, означавајући радње вршене у прошлости више пута, по неком устаљеном реду, по навици, обичају, нпр.: За поштена момка и од поштена рода слабо ће ко отети дјевојку, нити ће такав момак отићи у отмицу (Вук. Ст. Караџић). Осим временског значења, облици б. в. имају и модалну употребу, када означавају став говорног лица према нереализованој радњи, ставове: (а) жеље или заповести: Донећете уверење о држављанству!; (б) намере: Камо та дјевојка да игра? Платићемо!; (в) могућности, услове, погодбе, допуштања (концесије), нпр.: Како ћу ти пустит крпу платна / кад је мени снаха Видосава / савезала косу за диреке (нар. песма). – Ако ћеш доћи на време, добићеш ту књигу. – Иако ће се намучити, победиће у тој трци сигурно; (г) спремности да се радња (у)чини: Ми то можемо учинити ако ћемо прегорети неколико хиљада људи (В. Караџић); (д) неминовности, сигурности: Ама, ко те пита даш ли ти, и главу ће ти узети; (ђ) претпоставке, наде, сумње и несигурности: Јамачно ће бити и више оваквих примјера (В. Караџић). – Биће истина да пролеће долази. – Ваљда ће се и ова зима завршити. Модални карактер облицима б. в. даје језичка ситуација, модалне речце (можда, ваљда, сигурно, јамачно), изрази или модални глаголи, тј. глаголи који по себи значе некакав субјективни став, нпр.: Надамо се да ћемо их стићи. – Чинило јој се да ће је сви напустити. И модално и временски употребљен је облик б. в. у пословицама (гномама): Ко прст дâ, и руку ће дати, јер се њиме означава увереност да оно што се пословицом каже вреди за свако време.

ЛИТЕРАТУРА: М. Стевановић, Савремени српскохрватcки језик (Граматички системи и књижевнојезичка норма), I–II, Бг 1991; Ж. Стaнojчић, Љ. Поповић, Грaмaтикa српскoг jeзикa, Бг 2000; П. Пипер и др., Синтакса савременога српског језика: Проста реченица, Н. Сад – Бг 2005.

Живојин Станојчић

*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011)