БАТИНСКА БИТКА

БАТИНСКА БИТКА, вођена између Црвене армије и НОВЈ, с једне, и немачке 35. СС дивизије, с друге стране 6–29. XI 1944. код места Батина у Барањи. Почетком новембра 1944, у склопу операција Трећег украјинског фронта у јужној Мађарској, јединице Црвене армије и НОВЈ су у ширем рејону Апатина и Батине развиле борбе за форсирање Дунава. Десну обалу Дунава, с тежиштем на одбрани утврђених положаја код места Дубошевица, Дража, Батина, Змајевац и Златна Греда, бранила је немачка 35. СС дивизија ојачана полицијским батаљонима, преосталим људством немачке Црноморске флоте и слабијим мађарским јединицама. По избијању јединице 57. армије Црвене армије и 51. дивизије НОВЈ на леву обалу Дунава почеле су припреме за форсирање реке ради преношења тежишта борбених дејстава на простор Барање. Совјетска команда је намеравала да тим маневарским нападом завара немачку страну, која је очекивала напад у рејону Мохача, и да продором према Блатном језеру раздвоји немачку Групу армија „Југ" у Мађарској од Групе армија „Ф" у Југославији, чиме би 2. украјинском фронту било олакшано заузимање Будимпеште. Истовремено, леву обалу Дунава, од Мохача до ушћа Драве у Дунав, запосела је новоформирана југословенска 51. дивизија, како би се код немачког командног кадра створио утисак да на том сектору нема совјетских трупа. Заједничким планом је предвиђено да јединице 73. и 233. дивизије Црвене армије и 51. дивизија НОВЈ (без 8. бригаде) форсирају Дунав на врло неприступачном и утврђеном сектору фронта, у рејону села Батина, заузму село и потом прошире мостобран ка селима Драж и Змајевац. Истовремено, 236. дивизија Црвене армије и 8. бригада 51. дивизије НОВЈ требало је да форсирају Дунав код Златне Греде и по њеном заузимању прошире мостобран ка Змајевцу и Кнежевим Виноградима.

Десант је почео 6. новембра пребацивањем мањих снага. Пред зору 11. новембра, уз врло снажну артиљеријску припрему, два батаљона 233. дивизије и један батаљон 12. бригаде 51. дивизије пребацили су се преко Дунава код Батине и образовали ужи мостобран, а потом напали немачке утврђене положаје код села Драж и Змајевац и тригонометра 205. Немачке снаге су – упркос веома снажном југословенско–совјетском нападу, успеле да задрже своје положаје. Тог дана, поподне и током ноћи 11/12. новембра на мостобран су пребачени и остали делови 12. бригаде. Око поднева 12. новембра немачке јединице су, уз подршку тенкова и јуришне авијације, успеле да снажним контранападом потисну 12. бригаду и пребачене батаљоне 233. дивизије на западну ивицу Батине. Тешке борбе су настављене и следећег дана. Тог дана је на мостобран пребачен и 2. батаљон 7. бригаде 51. дивизије. Ипак, немачке снаге су успеле да после тешких борби потисну пребачене трупе у источни део Батине. Након веома снажних и крвавих дводневних уличних борби јединице Црвене армије и 51. дивизије НОВЈ су 15. новембра потиснуте из Батине на саму обалу Дунава. У критичним моментима пребачена је на десну обалу Дунава 73. дивизија Црвене армије, а током ноћи 15/16. новембра и остали делови 7. бригаде, који су на положајима сменили јединице 12. бригаде, будући да су ове током претходних борби претрпеле велике губитке (121 погинуо, 203 нестала и 289 рањених бораца). Како је више од четвртине бригаде избачено из строја, на положајима је остао само 3. батаљон те бригаде. Следећег дана је са свим пребаченим трупама извршен напад на немачке положаје у којем је 35. СС дивизија потиснута ка Дражу и Змајевцу. Упоредо са тим борбама, 18. новембра, северно од Апатина, Дунав су форсирале и јединице 236. дивизије Црвене армије и 1. батаљона 8. бригаде 51. дивизије НОВЈ. Југословенске и совјетске снаге, пребачене на тај сектор, дејствовале су ка Моњорошу и Александровом дворцу. У неколико етапа до 22. новембра, преко Дунава су пребачени и остали делови 236. дивизије и 8. бригаде. Идућег дана је са свим тим снагама предузет напад на немачке положаје током којег је 73. дивизија, у садејству са 51. дивизијом, успела да заузме Змајевац, а 8. бригада Моњорош. Истог дана совјетска 233. дивизија је успела да заузме Драж. Већ 24. новембра јединице 7. и 8. бригаде избиле су пред Кнежеве Винограде. Њиховим спајањем је успостављен јединствен мостобран на простору Барање. Од 24. до 28. новембра 7. бригада је водила тешке борбе код Кнежевих Винограда. То место је неколико пута заузимано и напуштано од стране југословенских снага. Најзад, 27. новембра Кнежеви Виногради коначно су заузети. Док је 7. бригада водила борбе око Кнежевих Винограда, 8. бригада је успела да код Апатина пребаци своје преостале снаге преко Дунава и почне борбе за села Луг, Грбовац и Вардарац, које је заузела у току 27. новембра. По заузимању тих места настављено је гоњење немачких снага ка Драви. У склопу тих дејстава заузета је Дарда 28. новембра. Истог дана је 7. бригада заузела Козарац. Настављајући гоњење разбијених немачких снага, 29. новембра ушла је у Јагодњак, док је 8. бригада избила на Драву и блокирала Осијек. У међувремену, одморена и попуњена 12. бригада пристигла је 28. новембра у Змајевац и током следећег дана се прикупила у рејону Кнежева ради чишћења терена од заосталих немачких делова. Истовремено, совјетске снаге су оријентисале дејства ка северозападном делу Барање. Јединице совјетске 4. гардијске армије су ноћу 24/25. XI форсирале Дунав код Мохача и 26. новембра заузеле тај град, спојивши се са јединицама 57. армије, које су продирале ка Печују. Најзад, трупе Црвене армије су 29. новембра успеле да заузму Печуј. Избијањем југословенских и совјетских јединица на Драву и потпуним потискивањем немачких снага са простора југословенског дела Барање 29. XI 1944. завршена је битка за батински мостобран. У тим борбама 51. дивизија је имала 271 мртвог, 850 рањених и 207 несталих бораца. Губици немачких снага и јединица Црвене армије нису познати. По завршетку рата борцима Црвене армије је код села Батина подигнут споменик, рад вајара Антуна Аугустинчића.

ЛИТЕРАТУРА: Ослободилачки рат народа Југославије, II, Бг 1965; Љ. Пајовић, Д. Узелац, М. Џелебџић, Сремски фронт 1944–1945, Бг 1979; Б. Петрановић, Србија у Другом светском рату 1939–1945, Бг 1992.

Александар Животић

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)