БОРОВНИЦА

БОРОВНИЦА (Vaccinium myrtillus), низак листопадни жбун висок до 50 цм из породице Ericaceae. Из корена развија дуге подземне изданке којима се шири и осваја терен. Младе гранчице су зелене, голе и троугласте. Листови јајасти до елиптични, голи, на врху зашиљени, дугачки 1–3 цм, са кратком петељком, по ободу правилно ситно назубљени. Цваст гроздаста у пазуху лишћа. Круница је пехарасто-округласта, зеленкасто-бела, бледоружичаста или црвенкаста. Круница дугачка 5–7 мм. Плод је округласта бобица, 5–8 мм у дијаметру, плавичасто-црна, превучена сивкастом пепељком, пријатног укуса, са доста ситног семена. Цвета у мају и јуну, плод дозрева у јулу и августу. Распрострањена је у циркумполарним и бореалним областима Евроазије и Северне Америке. У Европи распрострањена од Исланда и Скандинавије преко западне и централне Европе на југ до планина средње и јужне Европе, као и на планинама северне Турске и Кавказу. Јужна граница распрострањења б. на Балканском полуострву је на планинама северне Грчке и Олимпу. У Србији б. је честа на скоро свим планинама изнад 1.000 м. Б. је биљка киселих и хумусних земљишта. Ређе расте у китњаковим и кестеновим шумама, док је честа у прогалама борових, букових, смрчевих и смрчево-јелових шума. Најоптималнија станишта у Србији су субалпијске и алпијске жбунасте заједнице сибирске клеке на Копаонику, Старој планини, Шарпланини, Мокрој планини и Проклетијама у дијапазону од 1.600–2.300 м. Веома је цењена као шумско воће које се дрвеним или металним чешљевима редовно скупља у природи, чиме се знатно оштећују вегетативни делови биљке.

Василије В. Исајев; Владан Иветић

У Србији се годишње убере око 200 т овог самониклог воћа и углавном у замрзнутом стању извезе на страна тржишта. Мали део (око 5%) се преради у џемове, слатка, сирупе и сокове. Због врло високих садржаја антиоксиданаса, плодови обичне б. се све више користе у макробиотској исхрани. Оплемењивање и култивисање ове дивље воћке извршено је тек почетком XX в. Стварање првих племенитих сорти високожбунасте боровнице почиње 1913. у САД коришћењем 19 северноамеричких врста, које припадају секцији Cyanococcus. У првој декади XXI в. годишња производња плодова племените б. достигла је 210.000 т, и то највише у САД и Канади, док је највећи европски произвођач Пољска. У Србији ова воћка почиње комерцијално да се гаји тек последњих година на површини од око 50 ха (Ариље, Белановица, Црна Трава, Мачва, Ужице). Због посебне припреме земљишта и супстрата, коришћења контејнерских или балираних садница и других специфичних поступака, инвестициона улагања за подизање засада високожбунасте б. значајно превазилазе улагања потребна за подизање засада других воћака. Међутим, због велике потражње и високе цене плодова, као и потенцијално високих приноса (10–12 тона по хектару) и економски ефекти ове производње су велики. Приближан износ нето прихода по килограму произведених плодова креће се око једног евра. Добри почетни производни резултати код нас су остварени са сортама: блукроп (Bluecrop), река (Reka), спартан (Spartan) и дјук (Duke).

Михаило Д. Николић

ЛИТЕРАТУРА: М. Јанковић, „Vaccinium L." у: М. Јосифовић (ур.), Флора СР Србије, 3, Бг 1972; П. Мишић, М. Николић, Јагодасте воћке, Бг 2003; М. Николић, Технологија гајења боровнице, Чачак 2006; Б. Јовановић, Дендрологија, Бг 2007.

*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011)