БОГОЈАВЉЕЊЕ

БОГОЈАВЉЕЊЕ (6/19. јануар), празник Христовог крштења у Јордану, које је обавио Јован Крститељ (Мт 3, 13-17). Српски народ је с примањем хришћанства прихватио и овај празник освећења воде и природе. Христос је крштењем осветио воду, једну од основних животних потреба, али и један од главних религијских симбола. Освећењем воде освећује се цела природа. Сâм Бог у телу човечјем ушао је у воду и сјединио Себе не само с човеком, него и са свецелом твари, с природом, претворивши је у сасуд светлости. У вековима пре појаве штампаног календара вршено је по домовима освећење воде и благосиљање домова, којом приликом су објављивани датуми Поклада, Васкрса и других покретних празника. За успомену на Јованово крштавање народа Црква врши свећење воде дан уочи Б., а за спомен на крштење Исуса Христа освећује воду на дан Б.

Радомир Милошевић

Б. (Водице, Водокршће), као велики хришћански празник, наслојен је на комплекс веровања из култа плодности и, у вези с њим, воде. О Б. пева низ песама (богојављенске песме), а у обреду је доминантна манипулација водом и крстом који је бацан у њу. Након посвећења у води се купало (могуће су и асоцијације на људске жртве). „Умиване" су, односно, купане и иконе, што је прастари пагански обред очишћења. У Плашком су овом лустративном купању подвргаванa и телад. Постојала су и такмичења вађења крста из воде. Вода, захватана на извору/реци, ношена је у цркву на освећење, а затим кући (богојављенска водица). Та вода је сматрана чудотворном. Није се могла заледити ни укварити, а коришћена је у магијске излечитељске сврхе. Код Срба у Лици и Кордуну, на воду је ишла литија. Веровало се да се на Б. вода претвара у вино. Због Христовог крштења, али и повратка младог сунца, ово време је схватано као прелаз од некрштеног периода на време кад нечисте силе напуштају земљу, што је и паганска карактеристика уласка у нови временски циклус. Тад је затваран доњи свет. Вршене су и лустративне радње у кући, из које су изношени слама, смеће, остаци божићних хлебова, односно истериване нечисте силе. Повлачењу сила доњег света одговара појава божанских снага. Веровало се да се отварају небеса и да се може видети Бог, који асоцира на паганског бога даваоца (Дабога). Отуда назив Б. Човеку који то види испуњава се једна жеља, о чему је забележено мноштво прича, озбиљне и шаљиве садржине. Вук Караџић бележи шаљиво предање о човеку који протури главу кроз прозор, пожели, уместо осмак блага, осмак главу, те му глава остане заглављена у прозору (Живот и обичаји народа српскога). А и поздрављало се: „Бог/Христ се јави", уз одговор: „Заиста се јави!"

Зоја Карановић

Б. се прославља као сећање на крштење Исуса Христа у реци Јордан, када је Свети Јован крстио Исуса погружењем у реку Јордан изговоривши: „Ово је јагње Божије које узе на се гријехе света" (Јов. 1, 29). У том смислу, потапање у воду симболички представља његово умирање након што је на себе преузео грехе читавог човечанства, док излазак из воде представља поновно рођење. Овај симболички чин верницима поручује да и они морају умрети као грешни и оживети очишћени од греха и препорођени. Спаситељ је овим чином показао верницима не само суштину његове мисије на земљи него и пут којим би сваки верник требало да иде у циљу достизања спасења. Христово израњање из воде пратило је појављивање Светог Духа у виду голуба, и гласа Оца који је рекао: „ти си Син мој љубљени, ти си по мојој вољи" (Мaр. 1, 11). Овај догађај представља тренутак у којем се верницима објавила тајна о Светој Тројици: Оцу, Сину и Светом Духу као и тренутак од којег је Исус започео своју спаситељску мисију и своје науковање.

Празник Б. у народној интерпретацији представља дан када се отварају небеса а Бог указује верницима да је спреман да услиши њихове жеље. Богојављенску ноћ обично би пробдели они који су упућивали молбе Богу да им испуни, по правилу, само једну жељу. Међутим, требало је у „глуво доба" уочити баш тренутак у којем се отварају небеса а затвара „доњи свет", свет загробног живота. То је управо тренутак када се гатањем могла докучити будућност. Обично се гатало о атмосферским приликама, о приносима у наступајућој години, али и о интимним питањима као што су љубав и удаја. У појединим крајевима, како сведочи етнографска грађа из XIX и прве половине XX в., магијским ритуалима скакања са предмета који се симболички везују за пол и узраст (секира – мушкарац; ватраљ – жене; преслица – девојке) обезбеђивали су се напредак домаћинства и заштита од несреће у наступајућој години. Б. је најпознатије по значају који се приписује богојављенској води. Овом водом су прскали све у кући и окућници, а укућани су се умивали. Веровања и ритуали у вези са освештаном водом одржали су се и у савременој култури а 90-их година попримили су масовније размере и у градској средини. Празник Б. прати низ ритуала који се организују од стране локалних цркава као и низ народних обичаја и веровања. Наиме, у црквама се врши освећење воде коју верници односе кућама и користе је током читаве године као лековиту, лустративну и апотопрејску од свих демонских и нечистих сила, лоших помисли и злих страсти. Верује се да се таква вода никада не „квари". Од 1999. у већим градовима Србије црква је учествовала у обнављању традиционалне манифестације „Богојављенски крст" која се одржала пре више од 50 година. Такмичење у вађењу Богојављенског крста из Савског језера организује се уз поштовање хришћанске симболике: по правилу, учествује 33 такмичара који пливају 33 метра како би дошли до крста од леда тешког 15 кг. Симболика броја 33 упућује на број Христових година иако се ово правило не поштује у свим градовима у којима се организује манифестација. На основу неких тумачења заборављена је нехришћанска симболика крста као супститута људске жртве која је приношена демону воде.

Лидија Б. Радуловић

ЛИТЕРАТУРА: Л. Мирковић, Хеортологија, Бг 1961; Н. Милошевић Ђорђевић, Р. Пешић, Народна књижевност, Бг 1984; М. Недељковић, Годишњи обичаји у Срба, Бг 1990; В. Чајкановић, Сабрана дела 3, Бг 1994; Ш. Кулишић, П. Ж. Петровић, Н. Пантелић, Српски митолошки речник, Бг 1998; С. Толстој, Љ. Раденковић (ур.), Словенска митологија, Бг 2001.

*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011)