БЕЛО БРДО

БЕЛО БРДО, рудник олова, цинка и сребра на обронцима Копаоника, око 20 км од места Лешак. Раније је називан Копаоник. Познат по светском рекорду у брзини израде поткопа, којим је рудник отворен у децембру 1936. У току II светског рата експлоатација је извођена са прекидима. Садржај метала у руди је висок, олова 9–10%, цинка 6–7%, сребра 80–100 г/т. Рударски радови су извођени на више хоризоната, а откопавање методама квадратних слогова, пречном методом и хоризонталним подсецањем са запуњавањем сувим засипом. Годишње је остваривана производња 60.000–120.000 т. Од рудника до Лешка руда је транспортована жичаром, а до флотације у Звечану железницом. Отварањем и развојем околних рудника Жута Прла, Копорић и Црнац, изграђена је флотација у Лепосавићу, која је преузела и прераду руде из Б. Б. Дубинским бушењем испод најнижег поткопа утврђене су значајне резерве руде са високим садржајем метала.

Најстарија белешка у дубровачким изворима о Б. Б. је из 1438, али је са радом вероватно почео нешто раније. Најмлађи је копаонички рудник. Средином XV в. око рудника се развила знатнија дубровачка колонија, која је нестала у другој деценији XVI в. Доласком Турака, рудник је наставио рад. Приходи од њега се наводе у пописима 1488/91. и 1530/31, а до краја XVI в. вероватно замире.

ЛИТЕРАТУРА: Б. Храбак, „Дубровачка насеобина у копаоничком руднику Белом Брду", у: Огледи, 1, Бг, 1952; С. Ћирковић, Д. Ковачевић-Којић, Р. Ћук, Старо српско рударство, Бг 2002; С. Вујић, (ур.), Минерално-сировински комплекс Србије и Црне Горе на размеђи два миленијума, Бг 2003.

Велибор Качунковић; Синиша Мишић

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)