БОРИЋ, Душан

БОРИЋ, Душан, лекар, интерниста, универзитетски професор (Могорић код Госпића, 1. IX 1889 – Београд, 3. IX 1978). Уписао Медицински факултет у Грацу 1909, одакле је ускоро због тадашњег одушевљења за панславизам прешао на Мед. ф. у Прагу, који је завршио 1914. У I светском рату, као добровољац, радио је у болници у Аранђеловцу на сузбијању пегавца, који је тада косио српску војску и народ. Сам је оболео и једва преживео. Са војском је прешао преко Албаније 1915. и потом са још два лекара радио у болници на острву Видо, суочен с масовним умирањем српских војника. После I светског рата радио је кратко време у унутрашњости Србије, а затим од 1919. на Унутрашњем одељењу у Крагујевцу, па у Београду, где са Димитријем Антићем оснива Другу интерну клинику Мед. ф. у Београду. За асистента на предмету Интерна медицина изабран је 1924, а редовни професор је од 1947. За време II светског рата био управник Друге интерне клинике. Крајем 1948, превремено је пензионисан одлуком нових револуционарних власти, а већ 1949. запошљава се на Институту за медицинска истраживања САНУ као научни саветник. У сарадњи са Стефаном Ђелинеом и Александром Ђајом основао је Одељење за изучавање исхране народа, које касније прераста у Институт, а Б. постаје његов управник. Дописни (1955) и редовни (1963) члан САНУ. Бавио се питањима гастроентерологије, ендокринологије и нутриционизма, а са сарадницима изучавао исхрану народа, нарочито проблеме дефицитарне исхране у неразвијеним крајевима Србије. Обилазио је села око Голије, Старог Влаха, Мучња, Санџака, Тимочке Крајине, посебно КиМ. Открио је жаришта авитаминоза (скорбута, пелагре), нарочито на КиМ. Радове је објављивао у зборницима и Гласу САНУ. Публиковао је посебну монографију о авитаминозама, на основу сопствених резултата. Са Д. Антићем коаутор је студије Клиничко–лабораторијски практикум (Бг 1925), који је дуго година био једини уџбеник те врсте у нашој земљи.

ЛИТЕРАТУРА: М. Савићевић (ур.), Професори Медицинског факултета у Београду – од оснивања до педесетих XX века, Бг 2003.

Срећко И. Недељковић

*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011)