БОСАНСКА ЦРКВА

БОСАНСКА ЦРКВА, хришћанска црквена организација на тлу средњовековне Босне настала стапањем правоверне босанске бискупије и дуалистичке јереси. Рана историја босанске бискупије (ecclesia Bosnensis) слабо је позната. У време док је Босна била део Србије хришћанска црквена организација највероватније је била заједничка. Политичко раздвајање вероватно је било праћено црквеним. У пописима епископија босанска бискупија се јавља крајем XI в. Од средине XII в. налазила се под јурисдикцијом Дубровачке надбискупије. Припадала је кругу цркава источног обреда са богослужењем на словенском језику. Прве вести о продору дуалистичке јереси у Босну појављују се за време бана Кулина, који је оптужен да пружа заштиту јеретицима. Папски легат Иван Казамари састао се априла 1203. на Билином Пољу, у присуству бана, са првацима осумњичених крстјана и постигао да се они одрекну шизме, признају примат римске цркве и обећају да ће се придржавати одређених норми у обредима и начину живота. Није јасно ко су били поменути крстјани – претпоставља се да се ради о заједници источних монаха реда Светог Василија. Абјурацијом општа црквена ситуација није измењена, те се непуне две деценије касније понављају оптужбе да се у Босни примају и штите јеретици. Наредних стотинак година протекло је у борби за одбрану босанске државне самосталности. Захваљујући успешном отпору покушајима папа и угарских краљева да их униште, дуалистички јеретици су до средине XIII в. успели да загосподаре некадашњом босанском бискупијом. У том периоду је дошло до стапања остатака старе бискупије са словенским богослужењем и јеретичке заједнице. Црквена организација настала из тог споја носила је обележја свог двоструког порекла: заузела је место и понела име некадашње римокатоличке бискупије и добила дуалистичку доктрину, култ и јерархију. Папа је некадашњу босанску римокатоличку бискупију 1247. ставио под јурисдикцију Калочке надбискупије, а од 1252. њено седиште налазило се у Ђакову. Када је Стефан II Котроманић обновио државу, босанска црква је била једина црквена организација, права „црква божја" у Босни. Од тада, па скоро све до њене пропасти, имала је одлучујућу улогу у верском и политичком животу босанске средњовековне државе. Извори XIV и XV в. упознају нас са структуром цркве босанске. Њени припадници називају се „крстјани". Странци су за њих употребљавали назив патарени. На челу цркве налазио се „епископ цркве босанске", који је у свакодневном говору називан „дједом". Постојала су још два степена хијерархије које су представљали „гости" и „старци". Чланови јерархије скупно су називани „стројници". Попут „дједа" уз име и чин добијали су атрибуцију „господин" као знак особитог поштовања и друштвеног угледа. Писани извори не указују на постојање територијалне организације и локалне јурисдикције чланова босанске црквене организације. Већи део стројника и крстјана живео је по „хижама" које су представљале средишта верског и црквеног живота, али није познато да ли су имале неко формално омеђено подручје деловања. Не зна се ништа о њиховој бројности и распореду. Територијалним проширењем босанске државе током XIV в. у њен састав ушле су области са црквеном организацијом и верницима православне и римокатоличке цркве. Иако више није била једина црквена организација у босанској држави, Б. ц. још увек није била непосредно угрожена. Њена снага је била у везама са властелом и у позицији коју је заузела у време када су изграђивана сталешка права племства. Положај арбитра у односима између владара и властеле учинио је неопходним чиниоцем у политичком животу Босне. Важила је као чувар закона, правде и властеоских права. Стога су је помагали и штитили и великаши који су били верски неопредељени или повезани са православном и римокатоличком црквом, а трпели је краљеви који су били римокатолици. Од средине XIV в. развој босанске државе и друштва кренуо је током неповољним по босанску цркву. У Босни се осећа све јача делатност фрањеваца који су између 1340. и 1342. добили викарију. Први фрањевачки манастири подигнути су у градским насељима и привредним средиштима која су остала изван утицаја босанске цркве чија су се упоришта налазила у селима и забитим крајевима. Опадањем снаге краљевске власти и образовањем самосталних феудалних области нестао је јединствени државни оквир у којем је Б. ц. до тада деловала. Тиме је смањена и могућност њеног утицаја на државну политику. „Крстјани" на територијама обласних господара нису играли онако значајну улогу као у босанској држави крајем XIV и почетком XV в. Чланови цркве и црквене јерархије временом постају у правом смислу речи дворјани обласних господара који су их користили као саветнике и дипломате. Ово продирање „крстјана" у световне кругове имало је различите последице. „Крстјани", али и чланови јерархије, као појединци су имали своје баштине и друга имања, а вероватно је да су и крстјанске заједнице имале своје поседе. Средином XV в., услед опасности од Турака краљ и сви обласни господари и угледни великаши приказивали су се као римокатолици. Верско опредељење босанских великаша у највећем броју случајева било је крајње сумњиво. О томе најбоље сведочи пример Стефана Вукчића који је у време док се приказивао као римокатолик подигао православну цркву у Горажду, слао дарове синајском манастиру и код цариградског патријарха важио као скорашњи православац. Истовремено је био сматран заштитником јеретика којима је пружио уточиште након прогона у краљевој земљи. У најближем окружењу држао је госта Радина, али пред крај живота и православног милешевског митрополита Давида. Код других великаша се опажа да се не везују ни за једну од верских струја у Босни што је првенствено било условљено политичким интересима. Ово се неповољно одразило на Б. ц., која је у међувремену доста изгубила на значају, иако јој је формално још увек остала улога арбитра у односима између владара и великаша. Последњих година постојања босанске државе покрштавање становништва, које су спроводили фрањевци али и православно свештенство, добило је на замаху. Босански фрањевци су се 1455. жалили да их рашки митрополит спречава да покрштавају патарене. Епископ Б. ц. је 1453. са територије под влашћу краља Томаша прешао на територију херцега Стефана. Цариградски патријарх Генадије Схоларије у једном писму, насталом између 1454. и 1456, пише да је епископ Босне православац и Србин. То је последња вест у изворима о епископу Б. ц. Пред крај владавине краљ Томаш је предузео оштру акцију против патарена која је трајала скоро две године и била усмерена на покрштавање „крстјана" и босанске црквене јерархије. Том приликом је око 2.000 патарена покрштено, док је 40 побегло у херцегову земљу. Босанска црква је овом акцијом била разорена.

ЛИТЕРАТУРА: С. Ћирковић, Босанска црква у босанској држави. Прилози за историју Босне и Херцеговине. I. Друштво и привреда средњовековне босанске државе, Сар. 1987; П. Ћошковић, Црква босанска у XV стољећу, Сар. 2005; Феномен „Крстјани" у средњовековној Босни и Хуму, Сар. – Зг 2005.

Срђан Рудић

*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011)