БРАЧ

БРАЧ, острво у Јадранском мору, у близини Сплита, насељено још у старије камено доба. Током бронзаног и гвозденог доба насељавају га Илири, а почетком I в. н. е. улази у састав римске провинције Далмације. Заслугом византијског цара Ираклија, почетком VII в., на Б., острва Хвар, Корчулу и Мљет и приморски предео између река Цетине и Неретве насељава се српско племе Неретљани. Ту се ствара Кнежевина Неретљана (Паганија) која је у периоду од првих деценија IX до краја треће четвртине XIII в. углавном била самостална држава. С кратким прекидима, Б. остаје у саставу Кнежевине Неретљана до 1278. Острво је било под млетачком (1278–1797), угарском (1357–1390), под влашћу босанских краљева и велможа (1390–1413), поново угарском и млетачком, аустријском (1797–1805) и француском влашћу (1806), да би га 1807, уз помоћ руске флоте, освојио владика Петар I Петровић. На Бечком конгресу (1815) острво је враћено хабзбуршкој монархији која га држи све до краја I светског рата (1918). Тада је припало Краљевини СХС и у саставу те државе која jе више пута мењала име, остаје до 1991 (с прекидом у време II светског рата). После распада Југославије у територијалном је саставу Републике Хрватске.

Из епохе Кнежевине Неретљана који су заслугом византијског цара Василија I примили хришћанство (око 875), на Б. је сачувано двадесетак споменика црквеног градитељства. Реч је о скромним грађевинама правоугаоне основе са апсидом на источној страни. Зидане су неправилно ломљеним каменом, засвођене су полуобличастим сводом и сасвим ретко имају куполу и звоник са преслицом. Унутрашњост цркава била је украшена скулптуралном и фреско-декорацијом, од које су преостали незнатни фрагменти. Најстарије цркве, Св. Никола над Селцима, Св. Михаило над Долом, Св. Илија код Доњег Хумца, Св. Ђорђе изнад Нережишћа, Св. Климент код Пражница, Св. Ђорђе у Стражевнику код Горњег Хумца, Св. Јован Крститељ у Болу, Св. Тома код Насела, Св. Недеља под Градцем, Св. Козма и Дамјан на брду Смрчевику, црква Свих Светих у Мошујама код Горњег Хумца, Св. Петар у Долу, Св. Дух у Шкрипу, Св. Теодор код Нережишћа, Св. Мартин код Милне, Богородичина црква на гробљу у Горњем Хумцу, Св. Стефан на гробљу у Пучишћу, Св. Вид на Видовој Гори и порушена црква Св. Вида на Велом брду изнад Дола, настале су током X и XI в. Из око 1100. потиче Богородичина црква код Ложишћа (Стоморица), Св. Варвара код Нережишћа и Св. Лука код Доњег Хумца. Бенедиктински манастир Св. Јована у Повљима обнављају око 1184. брачки кнез Бречко и Ратко, опат манастира. Тада је над западним порталом манастирске цркве постављен надвратник са исклесаним ћириличким натписом (данас у Музеју хрватских археолошких споменика у Сплиту). У њему се помињу клесар радоња и кнез бречко. Истовремено је била исписана и повеља којом кнез Бречко и жупан Првош враћају манастиру првобитну имовину. Њена садржина позната је на основу Поваљске листине (1250) коју је исписао хварски писар Јован. Писана западном варијантом ћирилице, она представља ризницу антропонимске и топонимске грађе драгоцене за проучавање управног, верског и свакодневног живота Неретљана. Данас се чува у Жупном уреду у Пучишћима.

У олтару парохијске цркве у Доњем Хумцу, сада храму Св. Фабијана и Себастијана, сачувана је фреска Деизиса из око 1280, рад венецијанског мајстора под снажним византијским утицајем. У цркви Доминиканског самостана у Болу су слике бокељског мајстора Трипа Кокоље. Настале почетком друге деценије XVIII в., оне у духу барока приказују Апотеозу Св. Доминика и 12 појединачних светачких фигура.

ЛИТЕРАТУРА: Д. Доманчић, „Споменици отока Брача. Средњи вијек", Брачки зборник, 1960, 4; А. Јутронић, „Насеља на отоку Брачу", Брачки зборник, 1960, 4; В. Ј. Ђурић, Византијске фреске у Југославији, Бг 1974; Г. Томовић, Морфологија ћирилских натписа на Балкану, Бг 1974; К. Пријатељ, „Враћајући се болским сликама", у: Споменица доминиканског самостана у Болу, 1475–1975, Зг 1976; Д. Доманчић (ур.), Брач у раном средњем вијеку, Повља 1984.

Миодраг Марковић

*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011)