БОРОЈЕВИЋ, Светозар

БОРОЈЕВИЋ, Светозар, фелдмаршал (Уметић код Костајнице, 13. XII 1856 – Клагенфурт, 23. V 1920). Рођен у српској граничарској породици. Основну школу похађао у Зрињу. Нижу војно-реалну учио у Сремској Каменици а кадетску у Либенау код Граца завршио 1874, после чега је стекао чин потпоручника. У том чину учествовао 1878. у окупацији БиХ и у биткама код Добоја, Жепче, Какња, Колутића, Високог и на Романији. Посебне заслуге имао при заузимању Сарајева, због чега је одликован Крстом за храброст с ратном декорацијом. Поручник постао 1881, а ратну школу завршио 1884. Потом је, као капетан, додељен генералштабу и 15. корпусу. На Војној академији у Бечком Новом Месту предавао тактику, војну организацију и ратну историју (1887–1891). Као мајор (од 1892) и потпуковник (од 1895) био је командант штаба дивизије у Плзену, Мостару и Кошицама. За другог генералштабног официра 6. командног корпуса у Кошицама именован је 1896. Нешто касније постао командант 3. батаљона словенске регименте бр. 17, пуковник 1897, а следеће године шеф генералштаба 8. корпуса у Прагу. На том положају остао је до пролећа 1904, кад је именован за генералмајора и постављен за команданта 14. пешадијске бригаде у Петроварадину. Као командант хрватско-славонског VII Земаљског дистрикта у Загребу служио је 1907–1912. У чин фелдмаршала-лајтнанта произведен је 1908. Из Загреба је 1912. прешао у Кошице, где је био командант 6. корпуса. Исте године цар га је именовао за правог тајног саветника а 1913. за генерал-пуковника. На почетку рата 1914. успешно командовао 6. корпусом против руске 5. армије. У септембру исте године постао командант 3. армије, којом је одбио Русе код Лиманове, ослободио Пшемисл и утврдио положаје аустроугарске војске у Западним Карпатима. Уласком Италије у рат постављен је за команданта 5. армије а потом (1917) за команданта 1. и 2. сочанске армије. У 12 битака на Сочи зналачки је спроводио активну одбрану, нарочито противнападима нижих јединица. У бици на Пијави 15. VI 1918, и поред неповољног односа снага за аустроугарске трупе, имао је почетних успеха, али је противнападом знатно јачих италијанских снага био присиљен да повуче трупе на полазне положаје. Потписивањем примирја 3. XI 1918. одступио је од дужности. За ратне заслуге Аустрија је била спремна да му додели титулу барона. Ту понуду је одбио сматрајући да му припада титула грофа. Незадовољан односом државе према њему, своје услуге понудио је новоствореној Краљевини СХС. Међутим, та понуда није прихваћена због сумње да је превише одан Аустрији и династији Хабзбурга. Сазнавши за то, аустријске власти су га казниле одузимањем пензије, после чега је живео у сиромаштву од накнаде коју је примао као носилац ордена Командирског крста Марије Терезије. Уз то, имао је и бројна друга одликовања. Б. је једини јужнословенски официр у аустроугарској војсци који је имао чин фелдмаршала. Такође је једини од шест фелдмаршала аустроугарске војске у I светском рату, који није био надвојводског порекла. Од 1892. имао је предикат племића од Бојне а аустроугарска јавност почаствовала га је насловом „Лава од Изонца".

ДЕЛА: Durch Bosnien, Wien 1887; О рату против Италије, Љуб. 1923.

ИЗВОР: А. Ђукић, Срби пуковници и генерали у аустро-угарској служби, рукопис, РОМС.

ЛИТЕРАТУРА: E. Bauer, Der Löwe vom Isonzo. Feldmarschall Svetozar Boroević de Bojna, Graz–Wien–Köln 1986.

Василије Ђ. Крестић

*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011)