БОШКОВИЋ, Бајо

БОШКОВИЋ, Бајо, сенатор, бригадир (Орја Лука, Бјелопавлићи, око 1838 – Орја Лука, 10. X 1876). Са оцем, сенатором Видом Новаковим, и најближим рођацима придружио се завери против књаза Данила 1853. и оружаној побуни у Бјелопавлићима 1854. После измирења именован 1857. за командира у Бјелопавлићима. Касније је командовао здруженим јединицама са тог подручја. У рату са Омер-пашом 1862. дочекао је Турке на црногорској граници, заједно са одредима војводе Крца Петровића и сердара Јола Пилетића. Водио успешне борбе у Мартинићима, Орјој Луци, Команима, Загарачу и другим местима. За првог начелника области у Морачи постављен је 1871. Решавао је честе пограничне спорове око Колашина и друге неспоразуме као члан црногорско-турских комисија. Вешто усмеравао морачке батаљоне у бици на Липову 1872. Као члан Сената прешао на Цетиње 1874. Сердар Саво Јовићевић и он упућени су у Дробњак када је кренуо Херцеговачки устанак 1875. Помагао је Пивљане и њиховог војводу Лазара Сочицу, одлазио у Васојевиће где је истовремено трајао устанак, те бринуо о избеглицама из Србије. У друштву вођа Херцеговачког устанка састао се у Суторини са аустријским фелдмаршалом Родићем који је донео благонаклону ноту грофа Андрашија. Чим је Црна Гора објавила рат Турској, прешао је са војводом Пеком Павловићем у Херцеговину 4. VII 1876. и, удружен са херцеговачким устаницима, спречавао долазак Турака пресецањем пута Гацко-Невесиње. Као командант Бјелопавлићке бригаде био на централном положају у бици на Вучјем долу 28. VII 1876. када су Турци изгубили 4.000 војника. Налазио се и у Војном савету књаза Николе. Упамћен је као изврстан познавалац обичајног права у Црној Гори. Опеван је у Бјелопавлићком колу књаза Николе. Имао је висока руска и црногорска одликовања, те Таковски крст кнеза Милана Обреновића.

ИЗВОР: Н. П. Рајковић (прир.), Црногорски сенат, зборник докумената (1857–1879), Пг–Цт 1997.

ЛИТЕРАТУРА: Споменица о Херцеговачком устанку 1875. године, Бг 1928; Н. Ракочевић и др., Колашин, Бг 1981; Г. Вуковић, Мемоари, Цт 1996.

Миро Вуксановић

*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011)