БАЛША III БАЛШИЋ

БАЛША III БАЛШИЋ, господар Зете (Зета, ? – Београд, 28. IV 1421), владао 1403–1421. Син Ђурђа II Страцимировића Балшића. Дошао на власт 1403, када су Турци били заузети сукобима међу Бајазитовим синовима, па су за Б. зато били важнији Млечани који су најављивали повратак заузимањем значајних места дуж зетске и албанске обале. Венеција је постала значајан фактор 1409, када је од краља Ладислава Напуљског откупила право на Далмацију. То је довело до отворених сукоба између Венеције и Угарске, што је утицало и на њихове околне суседе, па и на Балшиће. Затегнуте односе прекинула је отворена побуна у Скадру и другим млетачким поседима 1405, у које се Б. отворено умешао и почео с непријатељствима према локалним властима и млетачким трговцима. У скадарској тврђави остала је само посада. Међутим, млетачка флота, која се налазила у близини, упућена је да помогне скадарској тврђави, па je брзо преокренула ствар у своју корист, више захваљујући слабости Б. него својој снази. Тада се показало да су градови Бар, Улцињ и Будва незадовољни влашћу Балшића: предали су се и прихватили млетачку власт под одређеним условима. Ускоро су Млечани повратили и Дриваст. Тако су Б. и његова мајка Јелена практично остали без своје територије. Повукли су се у Горњу Зету и одатле нападали своје некадашње земље и градове, комбинујући ратовање и преговарање. Ослањали су се на млетачке противнике, нарочито Турке. Пуних седам година било им је потребно да поврате своју територију. У то време за свог противника сматрали су и босанског војводу Сандаља Хранића због његових претензија према Котору. Преговори су поведени 1406, али су завршени без резултата. После две године Млечани су били спремни да Б. препусте Будву са соланама и Паштровиће и јављали су да је мир склопљен. Било је то само примирје јер је Јелена у другој половини 1409. провела три месеца у Млецима преговарајући о миру. Када је млетачка војска напала Балшине присталице на Забојани, ствари су враћене на почетак. Откако је постало познато да је Венеција купила права на Далмацију од Ладислава Напуљског, нагло је порастао број њених противника, мећу којима су били и босански великаши. Удајом Јелене 1411. за Сандаља Хранића Б. је добио још једног савезника. Освојио је 1412. Бар и Б. је пристао на мир, под условом да добије све оно што је пре рата држао и 1.000 дуката годишње провизије од Скадра. После тога почео је опсаду Котора, али није успео да га освоји. Једно време био му је савезник рођак Стефан Марамонте. Одмах после сукоба Угарске и Венеције због Далмације, Б. је обновио непријатељства (1419), заузео Дриваст и пресекао све везе са Скадром. Венеција је по други пут расписала уцену на његову главу. Истовремено је обновила и преговоре око Котора. Када је Котор прихватио млетачку власт 25. VII 1420, одмах је ушао у рат против Б. и освојио Луштицу. Ускоро је Б. изгубио и Будву.

Без обзира на све тешкоће које су пратиле његову владавину, бринуо је о православним манастирима и подизао нове. Основао је 1413. манастир св. Николе у Прасквици у Паштровићима. Материјално је помагао манастир Морачник, задужбину Балшића на Скадарском језеру, Пречисту Крајинску на јужној обали Скадарског језера и цркву св. Николе Врањинског. Изнурен болешћу и углавном безуспешним ратовањем и материјалном оскудицом, Б. је отишао у Србију свом ујаку деспоту Стефану Лазаревићу, на чијем двору је и умро. Како у браку са ћерком Које Закарије није имао мушких потомака, земљу је оставио деспоту Стефану.

ЛИТЕРАТУРА: К. Јиречек, Историја Срба, I, Бг 1952; Историја Црне Горе, II/1, Тг 1970.

Марица Маловић-Ђукић

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)