БОСНИЋ, Теодор

БОСНИЋ, Теодор, народни капетан (Сурдук, Срем, 1813 – Земун, 10. V 1885). Са 15 година ступио у активну војну службу. Са својом четом упућен 1831. у Италију где је провео две године а затим се вратио у Срем и као стражмештар служио у Старим Бановцима до револуције 1848. Када је 1848. избила револуција у Италији, служио као наредник у другом батаљону Петроварадинске регименте, који је требало да измаршира на тамошње ратиште, па је укрцан на лађе стигао до Загреба. Бан Јелачић га је употребио за гушење отпора хрватских мађарона у Туропољу. Кад је требало да батаљон продужи за Италију, међу граничарима се дознало за напад царско-мађарског генерала Храбовског на Карловце. У Загреб су стигли изасланици Главног одбора из Карловаца, који су граничаре позивали да се врате у Срем и бране свој народ а не да иду да гуше слободу италијанског народа. Граничари су се на то узбунили а он је стао на чело побуне. Преко свог пријатеља поручника Димитрија Ореља, који се као посланик налазио на Сабору у Загребу, као и преко Орељовог пријатеља грофа Алберта Нужана, успео је да се од бана Јелачића добије дозвола за повратак батаљона у Срем. Пошто су се официри колебали, преузео је команду и граничаре лађом довео до Брода у којем су их изасланици генерала Храбовског наговарали да се врате и пођу на италијанско ратиште. Успео је да их одврати од похода у Италију и доведе у Митровицу. Са две чете (око 500 људи) одмарширао је у Карловце и ставио се на располагање Главном одбору и патријарху Рајачићy који га је именовао за народног капетана и команданта над целом војском у Сентомашу (каснијем Србобрану). Под његовим вођством извојевана је прва победа на Сентомашу над војском генерала Бехтолда, као и у многим чаркама с мањим и већим одредима мађарске војске на том делу ратишта у Бачкој. Сентомаш је постао симбол српског отпора, а Б. његов највећи јунак. Кад је у августу команда над Сентомашем пренета на мајора Петра Бигу, био му је „десна рука" у великим биткама које су уследиле тада и идућих месеци. Суделовао је и у Стратимировићевом походу на Темерин и Јарак, свугде где је требало показати смелост и одлучност, због којих је похваљиван од патријарха и војводе Шупљикца, а од цара одликован златном медаљом. Крајем децембра 1848. налазио се на бојишту код Каменице у Срему, а у јануару 1849. у Голубинцима и околини. Кад је прва два месеца 1849. српска војска под генералом Кузманом Тодоровићем и војводом Стеваном Книћанином прешла у наступање у Бачкој и Банату, напустио је Сентомаш и прикључио се војсци која је ишла на Сомбор. У Србобран се вратио тек 24. марта, у време Перцелове офанзиве на Бачку и 3. априла дочекао његов напад на град који је бранила малобројна војска под командом мајора Јована Стефановића Виловског. После пада Србобрана отишао је у Бечеј, поново прикупио део растурене војске и укључио се у борбе на Римским шанчевима и Шајкашкој. Поразом српске војске и у Банату, она је нестајала као народна војска и укључивала се у царску и Јелачићеву армаду, чиме је и његова улога сасвим смањена. После револуције (1850–1853) као капетан служио је у гарнизонима у Ломбардији, одакле се 1854. вратио у Срем, у Старе Бановце, где је дочекао решење о пензионисању. Одликован је златним орденом за одбрану Сентомаша.

ИЗВОРИ: Јавор, 1885; БК, 1895; Мали гласник, 1913; РОМС.

ЛИТЕРАТУРА: В. Николић, Знаменити земунски Срби у XIX веку, Земун 1913; Ј. Игњатовић, Рапсодије из прошлог српског живота, Н. Сад 1953; Шајкашка. Историја, II, Н. Сад 1975; З. Капер, Српски покрет у Јужној Угарској 1848–1849, Бг–Ваљево 1996; С. Гавриловић, Срем пре и у току Српског народног покрета 1848–1849, Бг 1997; Н. Голубски, Успомене из Народног покрета 1848. и 1849. године, Ср. Карловци 1998.

Славко Гавриловић

*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011)