БОРОВО

БОРОВО, насеље у западном Срему, у Вуковарско-сријемској жупанији, на десној обали Дунава, 5 км северно од Вуковара. Налази се на вуковарској лесној заравни, високој 89 м н.в. Кроз село пролази локални пут Вуковар–Даљ–Ердут, а уз западну ивицу села и пруга истог правца. Године 1209. овде је забележено утврђење. У XIV в. село је било у поседу мађарских племића Мишкоуца, потом Горјанских који су 1480. подигли каштел. У XV в. одржавају се недељне пијаце, а преко Дунава ради скела. Постоје сведочанства да је у време Турака ово било српско село. После 1700. досељавају се Срби из Вуковара и других места. Године 1736. пописано је 49, претежно православних породица. Године 1910. у Б. је било 1.929 становника, од којих 90,6% Срба, 1991. 6.442 становника (79,9% Срба), а 2001. 5.360 становника (86,6% Срба). Године 1931. чехословачка фирма „Бата" започела је градњу фабрике обуће и гуме око 1 км јужно од села. Временом је израсла у велики комбинат који је запошљавао по неколико хиљада радника. Крај њега су саграђена радничка насеља која административно припадају Б. (Боровска Цеста, Трпињска Цеста, Крива Бара), тако да је оно данас двојно насеље. Старо село је мало измењено, издужено је уз Дунав, а улице имају решеткаст распоред. У њему се налазе основна школа, дечји вртић, дом здравља, општинска управа, пошта, радио-станица и др. Захваљујући комбинату и близини Вуковара аграрним занимањима бави се само 17,5%, док секундарна ангажују 29,8%, а терцијарна 42,8% радника. Према извештају из 1732, почетком XVIII в. постојао је храм од дрвета, стар и трошан, посвећен Преносу моштију Св. архиђакона Стефана. Нови храм посвећен истом празнику подигнут је 1761. а обновљен 1987. То је једнобродна правоугаона грађевина зидана каменом и опеком, у барокном стилу, с полукружном олтарском апсидом и вишеспратним торњем с лантерном. У II светском рату претворен је у римокатоличку богомољу, а после рата враћен је Српској цркви. Обновљен је 1951–1952. Иконостас Григорија Јездимировића уништен је у рату 1991–1993. Од великих детонација попуцали су сводови храма.

ЛИТЕРАТУРА: М. Лесек, Уметничка баштина у Срему, Н. Сад 2000; Енциклопедија православља, I, Бг 2002; М. Марковић, Славонија – повијест насеља и подријетло становништва, Зг 2002; Лексикон насеља Хрватске, Зг 2004.

Мирко Грчић

*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011)