БРАНИЧЕВСКА ЕПАРХИЈА
БРАНИЧЕВСКА ЕПАРХИЈА, помиње се први пут под тим именом 1018. када је повељом цара Василија II стављена под јурисдикцију Охридске архиепископије. Сматра се да је успостављена у другој половини IX в., настављајући традицију старог античког средишта у Виминацијуму. Уз име Агатона, првог епископа обновљене епархије, у актима сабора 879/80. помиње се титула „моравски", што би значило да се његово првобитно седиште могло налазити у граду на ушћу Мораве, на месту римског Маргума. Простирала се од ушћа Велике Мораве до крајева јужније од Сталаћа. Крајем XI в. названа је Моравска, а крајем XII в. припадала је Трновској архиепископији. Коначно је под српску власт дошла у време краља Драгутина (1284). У Светостефанској хрисовуљи браничевски епископ је наведен претпоследњи, а за време сукоба Драгутина и Милутина није долазио у Србију на седнице државног сабора. Године 1317. међу епископима српске земље помиње се и браничевски Мојсије. После 1346. подигнута је на ранг митрополије, када се на њеном челу налазио митрополит Михаило. Током XIV и почетком XV в. средиште Б. е. налазилo се при храму Св. Николе у млавском Ждрелу. После 1430, тј. изградње Смедерева, помиње се браничевски митрополит Атанасије при двору деспота Ђурђа. Пратио је српског деспота и током изгнанства 1439–1444. У његово време седиште епархије пресељено је у Смедерево. Арсеније се као смедеревски митрополит помиње 1451. и 1453. Када је Смедерево постало престоница, названа је „Смедеревска" или „Смедеревско-браничевска" по новом седишту, а од XVII в. назива се Пожаревачка по седишту. У реорганизацији извршеној по аустријској окупацији северне Србије (1718–1739), источни део Б. е. припојен је Вршачкој, а северозападни Београдској митрополији. Пожаревац са околином формиран је као посебан Пожаревачки егзархат под директном управом београдско-карловачког митрополита. Са васпостављањем Српске патријаршије Б. е. је обновљена 1921. под именом Браничевска, али се богослужбено назива Пожаревачко-браничевска. Данас има седам архијерејских намесништава, 171 парохију и 19 манастира, издаје часопис Саборност и организује богословске симпозијуме уз учешће домаћих и страних научника.
ИЗВОР: Љ. Стојановић, Стари српски записи и натписи, I–VI, Бг 1902, 1903, 1905, 1923, 1925, 1926.
ЛИТЕРАТУРА: М. Пурковић, Српски епископи и митрополити средњег века, Скопље 1938; П. Момировић, „Историја Браничевске епархије", Браничевски весник, 1939, 7; М. Јанковић, Епископије и митрополије српске цркве у средњем веку, Бг 1985; Р. Милошевић, Српска православна епархија браничевска, Пожаревац 2003; Црква, календар СПП за 2006.
Радомир Милошевић; Марко Поповић
*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011)