Прескочи до главног садржаја

БРАНИЧЕВСКА ЕПАРХИЈА

БРАНИЧЕВСКА ЕПАРХИЈА, помиње се први пут под тим именом 1018. када је повељом цара Василија II стављена под јурисдикцију Охридске архиепископије. Сматра се да је успостављена у другој половини IX в., настављајући традицију старог античког средишта у Виминацијуму. Уз име Агатона, првог епископа обновљене епархије, у актима сабора 879/80. помиње се титула „моравски", што би значило да се његово првобитно седиште могло налазити у граду на ушћу Мораве, на месту римског Маргума. Простирала се од ушћа Велике Мораве до крајева јужније од Сталаћа. Крајем XI в. названа је Моравска, а крајем XII в. припадала је Трновској архиепископији. Коначно је под српску власт дошла у време краља Драгутина (1284). У Светостефанској хрисовуљи браничевски епископ је наведен претпоследњи, а за време сукоба Драгутина и Милутина није долазио у Србију на седнице државног сабора. Године 1317. међу епископима српске земље помиње се и браничевски Мојсије. После 1346. подигнута је на ранг митрополије, када се на њеном челу налазио митрополит Михаило. Током XIV и почетком XV в. средиште Б. е. налазилo се при храму Св. Николе у млавском Ждрелу. После 1430, тј. изградње Смедерева, помиње се браничевски митрополит Атанасије при двору деспота Ђурђа. Пратио је српског деспота и током изгнанства 14391444. У његово време седиште епархије пресељено је у Смедерево. Арсеније се као смедеревски митрополит помиње 1451. и 1453. Када је Смедерево постало престоница, названа је „Смедеревска" или „Смедеревско-браничевска" по новом седишту, а од XVII в. назива се Пожаревачка по седишту. У реорганизацији извршеној по аустријској окупацији северне Србије (17181739), источни део Б. е. припојен је Вршачкој, а северозападни Београдској митрополији. Пожаревац са околином формиран је као посебан Пожаревачки егзархат под директном управом београдско-карловачког митрополита. Са васпостављањем Српске патријаршије Б. е. је обновљена 1921. под именом Браничевска, али се богослужбено назива Пожаревачко-браничевска. Данас има седам архијерејских намесништава, 171 парохију и 19 манастира, издаје часопис Саборност и организује богословске симпозијуме уз учешће домаћих и страних научника.

ИЗВОР: Љ. Стојановић, Стари српски записи и натписи, IVI, Бг 1902, 1903, 1905, 1923, 1925, 1926.

ЛИТЕРАТУРА: М. Пурковић, Српски епископи и митрополити средњег века, Скопље 1938; П. Момировић, „Историја Браничевске епархије", Браничевски весник, 1939, 7; М. Јанковић, Епископије и митрополије српске цркве у средњем веку, Бг 1985; Р. Милошевић, Српска православна епархија браничевска, Пожаревац 2003; Црква, календар СПП за 2006.

Радомир Милошевић; Марко Поповић

 

*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011)