БРАНИЛО

БРАНИЛО, властеличић, челник (? – ?). Помиње се у две хрисовуље које је цар Душан издао Хиландару, између 1349. и 1354. Б. се у једној од њих назива „властеличић", што говори о његовом друштвеном положају који није висок, док се у другој титулише као „челник" (звање у државној управи). Цар Душан је наредио да се за хиландарске поседе Лужац, град Палеохор и Кокалино селиште Љутовес „утешу међе", па је послао на терен „правоверног властелина" Калавара, свакако Грка и челника Б. Они су тај посао обавили, па су међници уписани у посебну исправу. Када су се хиландарски монаси пожалили цару Душану како им властела, властеличићи и влашки катуни угрожавају пашњаке – „планине" и „забеле" у Кунарама више Секирника, а конкретније североисточно од града Струмице, Душан је послао „властеличића царства ми Б." да поведе 12 „старинаца" (староседелаца) и да „утешу међе" манастирским пашњацима. Б. је претходно заклео „старинике" да говоре истину, па су они показали међнике који су уписани у манастирску исправу.

ИЗВОР: А. Соловјев (прир.), Одабрани споменици српског права, Бг 1926.

ЛИТЕРАТУРА: В. Мошин, „Повеља цара Душана о селу Лушцу", ЈИЧ, 1939, 5; С. Ћирковић, „Хрељин поклон Хиландару", ЗРВИ, 1982, 21; М. Живојиновић, „Јеромонах Матеја и хиландарски метох у Лушцу", Хиландарски зборник, 1983, 5; М. Благојевић, Државна управа у српским средњовековним земљама, Бг 1997.

Милош Благојевић

*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011)