БОГДАНОВИЋ, Коста

БОГДАНОВИЋ, Коста, историчар уметности, вајар, универзитетски професор (Илиџа код Сарајева, 3. VI 1930). Завршио Вишу педагошку школу у Сарајеву. Дипломирао 1962. на Одељењу за историју уметности Филозофског факултета у Београду. Вајарство учио у атељеу Сретена Стојановића (1958–1962). У периоду 1967–1995. био је кустос Музеја савремене уметности у Београду, где је 1974. основао Центар за визуелну културу, који је водио до 1994. Директор МСУ био у периоду 1985–1987. Године 1982. на Умјетничкој академији у Сарајеву установио је предмет Визуелна култура. Теорију визуелне културе предавао на уметничким академијама у Сарајеву (1982–1991) и Бањалуци (1994–2004). Предавач на Академији уметности у Новом Саду од 1992, где је установио предмет Теорија визуелне културе. Као гостујући предавач, предаје на Архитектонском факултету и Универзитету уметности у Београду. Објавио већи број текстова о уметности у стручној периодици и штампи. Као кустос и руководилац Центра за визуелну културу МСУ у Београду, приредио већи број изложби и стручних публикација и каталога, међу којима се истиче Свест о облику 1 (Бг 1988), касније допуњена изванмузејским издањем, делом Свест о облику 2 (Н. Сад 1995). Објавио уџбенике из ликовне културе за први, други и трећи разред основне школе. Нарочиту пажњу Б. поклања односу реалног и уобразиљног виђења, а његова теорија визуелне културе израста из Баумгартенове, Дифренове, Мерло-Понтијеве и Арнхајмове теорије перцепције и визуелних значења у уметности. Његова уметничка, вајарска делатност уграђена је у његову теорију визуелне уметности и опажања. Његове скулптуре мањег формата најчешће су слободно схваћени рељефи, који носе обједињујуће име „Тродимензионална површина". Од 1964. излагао на великом броју самосталних изложби, међу којима су најважније оне у Салону Музеја савремене уметности у Београду (1974), Галерији Дома омладине Београда (1977), Галерији Студентског културног центра (1978), Модерној галерији у Љубљани (1978), Галерији универзитета Олбани (САД 1988), Салону МСУ у Београду (1992). Излагао и на великом броју групних изложби у земљи и иностранству. Реализовао већи број скулптура у слободном простору. Као уметник, изузетно велику пажњу поклања поштовању природе и природних елемената и материјала у поступку стварања скулптуре коју види као хармонијско уобличавање идеје, материјала и облика. Основна претпоставка је „палеотехнички принцип" – материјал, облик и обликовни поступак морају бити усклађени. Током 80-их година XX в. посебно се истиче циклус „тродимензионалних површина" Византеме (дрво или теракота; доминантна употреба кобалт или „Клајн" плаве и златне боје) у којем аутор своју интерпретацију нематеријалних, духовних аспеката значења дела прожима с далеким одјецима византијске естетике и „палеотехничким принципом". Као један од раних зачетника еколошког концепта у процесу настанка уметничког дела, Б. се у својим рецентним делима готово сасвим одриче употребе дрвета, као једног од највише угрожених природних материјала.

ДЕЛА: Свет скулптуре – Преглед историје светске скулптуре од палеолита до седамдесетих година XX века, Бг 2004; Поетика визуелног, Бг 2005.

ЛИТЕРАТУРА: Ј. Денегри, Осамдесете: теме српске уметности, Н. Сад 1997.

Лидија Мереник

*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011)