БЕЛИЧКИ СПОРАЗУМ (1815)

БЕЛИЧКИ СПОРАЗУМ (1815), усмени споразум о будућој управи у Београдском пашалуку сачињен 25. X / 6. XI између Марашли Али-паше и Милоша Обреновића, у селу Белица код Ћуприје. Према том споразуму, утемељеном углавном на одредбама ранијег тзв. Ичковог мира из 1806, договорен је низ будућих управних мера, од којих су најзначајније биле: прелазак сакупљања данка у руке Срба; у нахијским местима ради суђења Србима постављен је уз муселима и један српски кнез; убирање спахијских прихода вршиће се према тачно прописаним правилима (берату); оснивање у Београду Народне канцеларије од 12 кнезова, као највишег судског и административног тела. Уз главне делове овог споразума, на Милошеву сугестију, прихваћен је и низ мањих, међу којима: забрана обнављања читлука, забрана насељавања Арнаута и Бошњака на територији пашалука, као и неометан повратак српских избеглица из Аустрије. Овим споразумом Марашли Али-паша прећутно је прихватио и кнеза Милоша као главног међу српским кнезовима. Званична потврда овог споразума од стране Порте добијена је на основу посебних фермана издатих фебруара (марта) 1816. Б. с. означавао је пре свега примирје, али и почетак нове, дипломатске борбе за стицање шире аутономије. За кнеза Милоша била је ово прва степеница ка стицању његове личне и званичне кнежевске власти.

ЛИТЕРАТУРА: С. М. Сарајлија, Историја Србије од почетка 1813. до конца 1815, Бг 1888; М. Ђ. Милићевић, Поменик знаменитијих људи у српског народа новијег доба, Бг 1888; М. Гавриловић, Милош Обреновић, Бг 1908; Г. Јакшић, Д. Страњаковић, Србија од 1813. до 1858, Бг 1937; Историја српског народа, V/1, Бг 1981.

Милић Ј. Милићевић

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)