БАЛКАНСКА ЕНДЕМСКА НЕФРОПАТИЈА

БАЛКАНСКА ЕНДЕМСКА НЕФРОПАТИЈА, наследно и хронично обољење бубрега, непознатог узрока. Обољење је споро прогресивно, а доводи до смрти услед бубрежне слабости. Најчешће је у Србији (oкo река Колубара, Дрина, Сава и Морава), али постоји и у БиХ, Хрватској, Македонији, Бугарској и Румунији. Открио ју је академик В. Даниловић („Даниловићева болест") 1956. у селу Шопић крај Лазаревца, где је болест затирала читаве породице. Сматрао је да болест настаје услед токсичног дејства на бубреге олова присутног у брашну (воденички каменови наливани су оловом), а 1972. основао је и Институт за ендемску нефропатију у Лазаревцу. Паралелно је и откриће академика С. Петковића да оболели од ове болести, као и здрави људи на ендемским подручјима, више оболевају од рака горњих мокраћних путева него општа популација. М. Ивић је сматрао да је узрок нефротоксично и канцерогено семе биљке кoрова Aristolochia clematitis, које доспева у брашно. Понуђене су и друге хипотезе о узроку ове болести: нефротоксичан и канцероген гљивични токсин – Охратоксин А; биолошки мање вредни бубрези (Ф. Булић); корона вирус (К. Апостолов, Н. Бојанић); хидрогеохемијске одлике тла итд. Болест почиње неприметно, дуго је асимптоматична, а болесници се обично јављају лекару у одмаклом стадијуму са уремијом. Лечење се тада проводи једино хемодијализом или трансплантацијом бубрега. Дијагноза болести се поставља на основу епидемиолошких критеријума, смањења гломеруларне филтрације, протеинурије (обично мање од 1г /24 ч.), микроалбуминурије, повећане уринарне екскреције β2 или α1-микроглобулина и искључења других познатих болести бубрега. Некада се развијају анемија и хипертензија. Патолошко-анатомски, оба бубрега су глатких површина, атрофично-склеротични и смањени (до 40 г тежине). Патолошко-хистолошки, ради се о хроничном тубуло-интерстицијском обољењу, мада се говори и о захваћености целог нефрона и/или крвних судова бубрега (Ј. Димитријевић). Последњих година се уочава спонтано смањивање броја случајева смртоносне б. е. н. Будући да је ова болест прворазредни проблем управо српске медицине, у његово решавање укључен је велик број истраживача: нефролози С. Суша, М. Поленаковић, В. Стефановић, С. Страхињић, В. Ђорђевић, Љ. Ђукановић, Б. Стојимировић, Д. Велимировић и Д. Буквић; патолози Ж. Игњачев, М. Синђић, П. Спасић, Д. Дојчинов, Ј. Марковић-Липковска, Г. Баста, В. Савић и Д. Ферлуга; епидемиолози З. Радовановић и Ј. Гаон; хирурзи Ј. Николић и С. Бошковић; микробиолог М. Ђуришић; биолози А. Глигић и Б. Кесеровић.

ЛИТЕРАТУРА: З. Радовановић и др., Ендемска нефропатија, Бг 2000; Д. Буквић, „Ендемска нефропатија, преглед истраживања у подручју Лазаревца", Бг 2004; J. Николић, Епидемијска нефропатија и тумори горњег уротела, Бг 2006; С. Страхињић (ур.), Балканска ендемска нефропатија. 50 година научноистраживачког рада 1957–2007, Ниш 2007; V. Stefanović, M.Polenaković, „Fifty years of research in Balkan endemic nephropathy: Where are we now?", Nephron Clin. Pract., 2009, 112, 2.

Владимир Кањух

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)