БУДИСАВЦИ

БУДИСАВЦИ, село на десној страни долине Белог Дрима, 16 км источно од Пећи, у општини Клина. Кроз њега пролазе железничка пруга и стари пут Пећ–Клина (12 км). Смештено је на 410–430 м н.в., дисперзивног је типа и чине га три махале. Б. се помињу 1488. под именом Поди Салц са 32 српска и једним муслиманским домаћинством. Као Будисавце први пут се помиње 1647. Од 1763. до 1780. више пута су мештани Срби били дародавци манастира Девич. Године 1921. село је имало 36 домова и 255 житеља. Исељавање Срба и Црногораца је убрзано после 1966. Неки српски родови потпуно су се раселили до 80-их година XX в. Године 1991. у Б. било је 527 житеља, од којих 15,2% Срба. У селу се налазе католичка црква подигнута после II светског рата, основна школа, амбуланта, пошта, железничка станица, земљорадничка задруга и три млина.

Србољуб Ђ. Стаменковић

У Б. се налази истоимени манастир с црквом Преображења Христовог из XIV в. По народном предању, оснивање храма се приписује сестри краља Стефана Дечанског. Од оснивања је био метох Пећке патријаршије и служио као повремена резиденција српских патријарха. Патријарх Макарије је 1568. обновио горње делове пострадале цркве која је потом живописана у целости, о чему сведоче натписи изнад улаза у храм и уз његов портрет на јужном зиду. То су уједно и најстарији сачувани помени манастира. До следеће обнове је дошло 1682, трудом патријарха Арсенија Чарнојевића. Године 1872. дозидана је садашња припрата, извршени мањи радови, а црква је добила и иконостас. Фреска Богородице Ширшаја небес у полукалоти апсиде је из 1874. Нови конаци су сазидани у XX в.

Црква је складних пропорција, са основом равнокраког крста, куполом, споља тространом а изнутра полукружном апсидом, те с млађом припратом. Доњи део куполе по начину градње близак је солунским и светогорским узорима. Црква је зидана наизменичним смењивањем камена и опеке, који су на апсиди декоративно поређани. Дозидана припрата са полуобличастим сводом, виша од првобитне, није осликана. Од пострадалог живописа из времена велике обнове у доба патријарха Макарија боље су сачуване доње зоне, док су од циклуса Великих празника преостали само фрагменти. Уобичајено распоређене издвајају се представе три српска архијереја на северном зиду, као и Св. Симеона Немање и Св. Саве на западном пару пиластра. Портрет патријарха Макарија на јужном зиду убраја се међу најуспелија остварења српске уметности XVI в. Дуборезно надверје са представом Св. Тројице, рад бококоторског мајстора Максима Тујковића из 1726, истиче се квалитетом на две године познијем иконостасу. Олтарска преграда је дело македонских зографа браће Василија и Александра Крстић Даскаловић Ђиноски из Галичника код Дебра. Највреднији део некадашње ризнице представља оштећена икона Преображења Господњег с краја XIV или почетка XV в. Вредни помена су и икона Васкрсења Христовог са сценама Великих празника из XVII в. и бакарни суд за водоосвећење, дар митрополита дабробосанског Мелентија Умиљенковића из 1726.

Сања Пајић

ЛИТЕРАТУРА: М. Ивановић, „Црква Преображења у Будисавцима", Старине Косова и Метохије, 1961, 1; „Икона Преображења у Будисавцима и ктиторски натпис у Ваганешу и Св. Николи", Саопштења, Бг 1984, 16; Географска енциклопедија насеља Србије, II, Бг 2001.

*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011)