БОГДАНОВИЋ, Димитрије

БОГДАНОВИЋ, Димитрије, медиевалистa, теолог, историчар права (Београд, 11. X 1930 – Београд, 14. VI 1986). Богословски факултет завршио у Београду 1956. На Правном факултету у Београду дипломирао је 1961; последипломске студије уписао на групи за правну историју. Докторирао на Филозофском факултету у Београду 1965. (Јован Лествичник у византијској и старој српској књижевности, Бг 1968). Од 1965. радио је као библиотекар–текстолог у Археографском одељењу Народне библиотеке Србије у Београду, а начелник тог Одељења од 1968. до 1974. На Одељење за историју ФФ прешао је 1974. у звању ванредног професора за предмет Старословенски језик и ћирилска палеографија. За редовног професора изабран је 1980. За дописног члана САНУ изабран је 1978, а за редовног 1985. Својим радом и многоструким интересовањима обележио је читаву епоху у развоју српске медиевалистике. Научно је утемељио или редефинисао читаве области истраживања у домену културне историје српског народа у средњем веку. Најважнија област његовог научног рада било је проучавање средњовековног српског рукописног наслеђа. Од почетка свог рада у Народној библиотеци био је укључен у Пројекат описа ћирилских рукописа. Сматрао је да озбиљно проучавање старе књижевности није могуће без претходне израде основних научно-обавештајних приручника. Његов рад у овој области кретао се у два правца: прво је било потребно прикупити податке о свим сачуваним српским рукописним књигама у земљи и иностранству, а затим дати и њихов детаљан археографски опис. Увиђајући у каквом је заостатку српска наука на овом пољу, разрадио је основну концепцију развоја Археографског одељења, имајући као крајњи циљ његово претварање у научноистраживачки центар. Бавећи се проучавањем српског рукописног наслеђа, добро је упознао најважније рукописне збирке како у земљи (Пећ, Дечани, Савина), тако и у иностранству (Бугарска, Русија, Румунија, Грчка). Као резултат ових истраживања израђен је већи број описа и каталога рукописа појединих збирки. Узимајући у обзир искуства и достигнућа у области латинске палеографије, унапредио је метод научног описа рукописа у Археографском одељењу. Текстологија је била само средство за реконструкцију историје неког књижевног или правно-историјског споменика. У његовим истраживањима посебно је наглашена потреба за познавањем система жанрова у византијској књижевности, јер то су били узори на темељу којих су се развијали и жанрови у средњовековној српској литератури. На синтетички начин бавио се историјом старе српске књижевности. Као књижевни историчар извршио је периодизацију старе српске књижевности, којом је расветлио многа нејасна питања у овој области. У средњовековној књижевности предмет истраживања је, по његовим речима, пре свега целина једног система у развоју. Сматрао је да је за периодизацију важан тренутак појаве или нестанка одређеног жанра, као и идеолошки моменат у конституисању и развоју жанрова и њиховог стила. Увид у рукописну грађу омогућио је откривање до тада непознатих или недовољно познатих састава старе српске књижевности. У овом домену посебно треба истаћи његово проучавање старијих служби Светом Сави, насталих током XIII в. Док су старији истраживачи посматрали ове службе као самостална химнографска остварења, Б. је обратио пажњу на чињеницу да се оне налазе у функцији култа, те да морају бити усаглашене са текућом литургијском праксом. У области књижевне историје значајна су његова критичка издања низа текстова старе српске књижевности. Започео је рад на критичком издавању Теодосијевих дела, али га није довршио. Почео је и систематски да истражује дела старих српских писаца у руској рукописној традицији. Посебну област његових интересовања представљају споменици средњовековног српског права, у које он, поред Савиног Номоканона, Синтагме Матије Властара и Душановог законика, убраја још и Земљораднички закон и Закон о рудницима деспота Стефана, манастирске типике, разне црквено-правне зборнике, компилације породичног права и др. Правна и теолошка знања била су повољна комбинација за рад у овој области. Основ његове концепције проучавања ових споменика почива на текстолошком изучавању и критичком издавању. Сматрао је неопходним да се прво евидентирају сви постојећи преписи једног правног списа, а затим да се проучи сваки понаособ, и то у првом реду с археографског, палеографског и кодиколошког становишта. Такође је инсистирао и на неопходности да се у ова истраживања уведу грчки извори српског средњовековног законодавства; потребно је проучити однос између превода и оригинала, однос структуре и садржаја текста, као и однос самих лекција. Тако би се могао установити архетип српског превода. На примеру Душановог законика практично је показао како треба да изгледа издавање извора српског права. Његова проучавања српског рукописног наслеђа, рад на разноврсним историјским изворима, бављење старом српском књижевношћу и њеним изражајним средствима, као и добра упућеност у низ сродних области, уз теолошко и правничко образовање, омогућили су му да створи сложену и целовиту слику о култури средњовековне Србије. У блиској вези са овим стоји и његово интересовање за историју српске цркве у старијем периоду. Посебну област његових интересовања представља рецепција византијске богословске мисли у српској средини у XIV и XV в.

ДЕЛА: Србљак. Службе, канони, акатисти. I‒III, Бг 1970; Законик цара Стефана Душана. Струшки и Атонски рукопис, Бг 1975; Каталог ћирилских рукописа манастира Хиландара, I–II, Бг 1978; Историја старе српске књижевности, Бг 1980; Најстарија служба Светом Сави, Бг 1980; Законик цара Стефана Душана. Књига II, Студенички, Хиландарски, Ходошки и Бистрички рукопис, Бг 1981; Инвентар ћирилских рукописа у Југославији (XI‒XVII век), Бг 1982; Књига о Косову, Бг 1985; и М. Матејић, Slavic codices of the Great Lavra Monastery, A Description, Sofia 1989; Студије из српске средњовековне књижевности, Бг 1998.

ЛИТЕРАТУРА: И. Грицкат, „Димитрије Богдановић", АПр, 1986, 8; Ј. Калић, „In memoriam: Димитрије Богдановић (1930–1986)", ИГ, 1987, 1–2; Т. Суботин Голубовић, „Библиографија радова академика Димитрија Богдановића", АПр, 1996, 18; Т. Суботин Голубовић, „Научна оставштина Димитрија Богдановића" (предговор), у: Д. Богдановић, Студије из српске средњовековне књижевности, Бг 1998.

Татјана Суботин Голубовић

*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011)