БЕЗРЕПИ ВОДОЗЕМЦИ

БЕЗРЕПИ ВОДОЗЕМЦИ (Anura), водоземци без репног региона. Са oкo 6.000 врста, далеко најмноговрснија група данашњих водоземаца, с изразитом разноликошћу у репродуктивним адаптацијама, одликама животног циклуса и начинима респирације. Поред одсуства репног региона, одликују се издуженим задњим ногама прилагођеним кретању у скоковима у копненој средини и пливањем у воденој средини. Настањују веома различита станишта (водена, копнена, подземна, дрвеће итд.) и показују изражену варијабилност у погледу величине и облика тела. Кожа је релативно танка, с многобројним жлезданим органима. На површини коже налази се танки слој орожналих ћелија, тако да се један део респирације обавља и преко ње. Испод коже су простране поткожне лимфне кесе. Скоро код свих врста, женке полажу јаја, која се оплођују у спољашњој средини. Први део животног циклуса у највећем броју случајева одиграва се у воденој средини (парење, полагање јаја, изваљивање ларви и њихова метаморфоза). Током парења постоји физички контакт женки и мужјака. Акватичне ларве (пуноглавци) најчешће су кратког, лоптастог трупа, немају праве зубе, а већина има унутрашње шкрге. Хране се најчешће биљном храном. Сложеном метаморфозом, која укључује знатне морфолошке промене (нпр. редукција репа, потпуна промена органа за варење, чулних органа итд.), пуноглавци се трансформишу у јувенилне јединке, које после две--три године постају полно зреле. По метаморфози, јединке се хране искључиво храном животињског порекла. Код неких група у развићу одсуствује ларвена фаза. Не живе једино на Антарктику, а највећи диверзитет врста је у тропским регионима.

Фауна б. в. Србије је релативно разноврсна. Чине је поједине врсте карактеристичне за средњу и западну Европу, као и неке врсте које одликују јужне делове Балканског полуострва. Најчешће су зелене жабе, група коју сачињавају три врсте које хибридизирају, са сложеним начином преношења генетичког материјала. Србија представља део ареала ових комплекса с најдубљим продорима на југ Европе (долином Велике Мораве). Заступљене су и две врсте краставих жаба, које су, изузев у доба парења, везане углавном за копно. Њихова кожа је посута многобројним брадавицама, а женке полажу јаја у тракама. Полно зреле јединке две врсте чешњарки су активне само ноћу, када излазе из рупа које копају у земљи. Неки делови Србије (јужни ободи Банатског песка, долина Велике Мораве, околина Кладова) ретки су примери преклапања ареала ових чешњарки, које током парења у неким случајевима настањују чак и иста водена станишта. Гаталинке су изразито зелене боје и живе углавном на дрвећу. На врховима прстију имају пијавке, којима се причвршћују за глатке површине. Две врсте мукача (имају изражену обојеност трбушне стране тела) припадају једној од најстаријих њихових породица. То су релативно мале жабе, које хибридизирају у уској зони контакта низијске врсте и врсте чија су водена станишта на већим висинама.

ЛИТЕРАТУРА: М. Калезић, Основи морфологије кичмењака, Бг 1991; И. Радовић, Б. Петров, Разноврсност живота, Бг 1999.

Милош Калезић

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)