БУКА

БУКА, сваки нежељени звук. Проблем б. решава се поступцима у оквиру звучне заштите. Јака б. призната је као трећи по важности загађивач радне и животне средине, иза ваздуха и воде. Има на људски организам дејство слично стресу. Изузетно јака б., која се јавља на неким радним местима или местима забаве, може при дужем излагању довести и до оштећења слуха. Б. нижег нивоа угрожава сан и одмор или омета концентрацију при раду. Б. још нижег нивоа, некад једва приметна (у позоришним салама), не дозвољава да се распознају тише изговорени консонанти на сцени, чиме знатно смањује разумљивост текста. Због свега тога сузбијање б. важан је задатак цивилизованог друштва, па се оно регулише законским прописима. Професор Електротехничког факултета у Београду Александар Дамјановић отпочео је 1958, заједно са Стјепаном Ханом и својим сарадницима, прикупљање података у целој ондашњој Југославији о јачини б. у разним објектима као и о мерама заштите које се, локално или шире, организовано предузимају у нашој земљи, али и у иностранству. Поред неких раније обављених мерења, то је уједно била и прва практична примена акустике у делатности ЕТФ у Београду. У нашим крајевима још у средњем веку (у доба деспота Стефана) налази се први траг прописа везан за б. према којем ратници и други који долазе у деспотов двор не смеју својим понашањем, виком, смехом, кораком, стварати б. Тек крајем XIX и почетком XX в. у Србији су донесени прописи који забрањују узнемиравање грађана помоћу б.

Почетком 60-их година ХХ в. Савезна грађевинска комора финансирала је израду студије о звучној заштити зграда, што је 1967. довело до појаве Правилника о техничким условима за изградњу станова у којем се само један члан односи на потребну звучну изолацију. Потпунији обавезни прописи о звучној заштити у зградама јављају се 1970, а 1971. донет је и Правилник о заштити на раду и заштити животне средине. Године 1981. појавио се Правилник о заштити станова од комуналне б. (термин који је синоним за б. у животној средини) и завршена је прва верзија свеобухватних југословенских стандарда (републички никад нису постојали) из области грађевинске акустике, а затим се у понеким местима доносе и посебне градске одлуке, обављају систематска мерења градске б. и дели градско подручје по зонама бучности. Крајем ХХ в. и почетком ХХI у свему овоме се мало застало, али се 2009. јављају озбиљни покушаји да се ова делатност појача и усклади са прописима ЕУ. У новије време су се, поред факултета (Електротехнички, Машински, Рударско-металуршки, Заштите на раду у Нишу, Медицински) и њихових института, решавањем проблема б. бавили: Заводи „Црвена застава", Крагујевац; Индустрија „14. октобар", Крушевац; Индустрија мотора, Раковица; „Лола-Институт", Београд; Институт „ИМС", Београд, а нарочито много Институт „ИАМА", Београд.

ЛИТЕРАТУРА: Х. Ш. Куртовић, П. Б. Правица, Д. Д. Калић, Примењена акустика у Србији, Бг 2003.

Хуснија Куртовић

*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011)