БЕОГРАДСКИ МИР

БЕОГРАДСКИ МИР, мир склопљен 18. IX 1739. између Аустрије и Турске, којим је окончан рат започет 1737. Претходио му је тешки војни пораз Аустрије код Гроцке (27. VII 1739). До мира је дошло посредовањем Француске. Уговор о миру има 23 члана. Њиме су одмах морала да буду обустављена сва непријатељства. Турска је под своју власт повратила територију данашње Србије, аустријску Влашку (Северински Банат) и појас уз Саву. Тврђаве Београд и Шабац морале су бити испражњене и порушене. Пловидба и промет Дунавом и Савом, пограничним рекама, били су слободни за обе уговорне стране. Проглашена је амнестија за све учеснике рата. Римокатоличким свештеницима и њиховим црквама на територијама које су припале Турцима потврђена су сва ранија права, као и право да царски посланик може да интервенише код Порте за веру, света места у Јерусалиму и за друге цркве. Ратни заробљеници с обе стране морали су бити ослобођени, а заробљеници у приватном поседу морали су бити откупљени. Осигурана је обострана слобода путовања, трговине и пловидбе. Трговцима Аустрије признате су повластице које су имали и трговци других пријатељских држава. Договорено је да се Алжирци, Тунижани, Триполитанци и Улцињани више не баве гусарењем. Аустријски трговци стекли су право да слободно тргују с Персијом по Дунаву и преко турске територије, што је обећано и персијским трговцима, али уз плаћање царине од 5% и намета рефтије. Једна мешовита комисија имала је задатак да за месец дана изврши разграничење. Обе стране су се обавезале да ће поштовати утврђене границе и туђу територију. Предвиђено је да могуће пограничне спорове решава једна комисија одабраних људи. Двобоји и узајамна изазивања били су забрањени, као што су биле забрањене и провале на туђе територије. За ухваћене нападаче важили су локални закони, а плен је морао бити враћен оштећеној страни. Пограничне власти биле су обавезне, под претњом губитка звања и живота, да посао обављају праведно. У случају поновног избијања непријатељстава између Аустрије и Турске на време су морали бити обавештени поданици како би са својим имањем могли неповређено да напусте државу, претходно плативши и наплативши своје дугове. Договорено је да хајдуке и пребеглице није смела да прима ниједна страна, него их је морала прогнати. За то су посебно, под претњом казни, биле задужене пограничне власти. Михаило Чаки и други мађарски емигранти морали су бити удаљени с границе. Да би се утврдили мир и пријатељство, уговором је предвиђено да обе стране упуте изванредне амбасадоре с поклонима, а да се државни изасланици примају уз одговарајући церемонијал и да имају исти имунитет и права као и представници других Турској пријатељских сила. У року од месец дана након потписивања уговора о миру цареви су га ратификовали. Мир је склопљен на 27 година, а предвиђено је да се тај рок може и продужити. Кримски кан, сва татарска племена и све власти били су дужни, под претњом најстрожијих казни, да се придржавају одредаба овог мира.

ЛИТЕРАТУРА: J. Jacob Moser, Der Belgradische Friedens-Schluß zwischen Ihro Roemisch-Keiserl. Majestaet und der Ottomanischen. Pforte mit Beylagen und Anmerkungen..., Jena 1740; F. W. Ghillany, Diplomatisches Handbuch, II, Noerdlingen 1855.

Василије Ђ. Крестић

*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011)