БРИТАНСКО И ИНОСТРАНО БИБЛИЈСКО ДРУШТВО

БРИТАНСКО И ИНОСТРАНО БИБЛИЈСКО ДРУШТВО, основано 1804. у Лондону, с циљем ширења Библије у преводима на народне језике и по што приступачнијим ценама. Основна карактеристика издања овог друштва била је протестантска оријентација у преводу. Када је Стари завет у питању, превођен је једино протестантски канон који је идентичан с јеврејским, али мањи од библијског канона православне и римокатоличке цркве. Због тога је римокатоличка црква забранила издања Б. д. за своје подручје. Касније се и део православних цркава (Руска, Цариградска, Грчка) придружио тој забрани, па су православне цркве морале саме да се побрину за своје преводе. Вук Караџић је понудио руском Б. д. у Петрограду превод Новог завета (1819), али је он на препоруку Атанасија Стојковића, ректора харковског универзитета, одбијен као лош. Пет година касније руско Б. д. штампало је Нови завет у преводу А. Стојковића, а 1830. и 1834. то је учинило британско Б. д. које је 1847. први пут штампало Вуков превод. Превод Псалтира Ђ. Даничића одбијен је зато што је преведен с руског језика, а не с оригинала. Ипак, 1864. британско Б. д. штампало је Вуков Нови завет са додатком Псалама у преводу Ђ. Даничића, штампајући засебно и Псалтир. Стари завет штампан је 1871. у Београду, који је за 1.000 дуката превео Ђ. Даничић с латинског језика. Преводу недостају књиге: Јездрина II–III, Макавејска I–III, Товија, Јудита, Премудрости Соломонове, Премудрости Исуса сина Сирахова, Посланица Јеремијина са књигом пророка Варуха и делови пророка Данила: гл. 13 (Данило избавља Сузану) и 14 (Данило и Валови жреци). Протестанти су их назвали „девтероканонске књиге", тј. другоканонске, другостепене, али оне су у Православној цркви потпуно канонске. Ипак, британско Б. д. стекло је право да штампа Библију на српском језику у преводу Ђ. Даничића и В. Караџића.

Б. д. није код Срба уживало велики углед, јер су његови представници ширили протестанске идеје или директно радили за поједине протестантске деноминације. Ситуација се изменила почетком XX в. када су нестале генерације којима је црквенословенски језик био близак и разумљив. Тада су Срби морали да се ослоне на непотпуну Библију у преводу Даничић–Караџић, што је натерало врх Српске цркве да размисли о свом преводу. С обзиром на то да је за превод Старог завета потребно много стручњака са знањем јеврејског језика, Српска црква још увек нема званичан превод целог Старог завета. Комисија Светог синода састављена од богослова и зналаца грчког језика урадила је превод Новог завета (Бг 1984), који је већ доживео више издања. Свети синод је са Б. д. постигао договор да уз свој превод Новог завета штампа Стари завет у Даничићевом преводу, али је и Б. д. стекло иста права. Прву Библију која комбинује Даничићев и синодски превод штампало је Б. д. 1998. у Сеулу. Б. д. и даље штампа српску ћириличну Библију у комбинацији Даничић–Караџић, али и у комбинацији Даничић – синодски превод. Осим ових превода, Б. д. је издало Библију у преводу Луја Бакотића (Бг 1933), Нови завет у преводу Димитрија Стефановића (1934) и Емилијана Чарнића (1972) и Четвороеванђеље у преводу Александра Бирвиша (1986, 1987).

ЛИТЕРАТУРА: Е. Чарнић, Увод у Свето Писмо Новога завета – општи део, Бг 1973; И. Буловић, Нови превод Светога писма Новога завета, Бг 1985; Р. Ракић, „Преводи Новог завета од Вука до данас", Богословље, 1987, 2; Д. Милин, Увод у Свето Писмо Старог завета (општи део), Бг 1991.

Радомир Милошевић

*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011)