БУДИМИР, Милан

БУДИМИР, Милан, класични филолог, лингвиста, универзитетски професор (Мркоњић Град, 2. XI 1891 – Београд, 17. X 1975). Године I светског рата провео као заточеник по аустроугарским тамницама. Студирао на Бечком универзитету где је и докторирао 1920, одбранивши дисертацију De tempestatum daemonibus capita IV. Професори су му били П. Кречмер, Л. Радермахер, Х. фон Арним и др. Године 1921. изабран је најпре за асистента, а потом за доцента на Филозофском факултету у Београду, где је као професор радио до 1962, с прекидом за време немачке окупације земље. Био је редовни члан и председник ономастичког одбора САНУ, као и редовни члан ЈАЗУ. Награђен је Седмојулском наградом за животно дело (1964).

С подједнаком сигурношћу, обавештеношћу и компетенцијом бавио се грчком и латинском филологијом и лингвистиком, словенском и упоредном индоевропском лингвистиком, античком балканологијом, грчком и римском књижевношћу, компаративном историјом религије и фолклора, општом лингвистиком, византологијом. Од преко две стотине његових научних радова посебно се својим убедљивим резултатима и значајем за целу европску културу истичу радови из докласичне и класичне балканологије: „О постанку грчке трагедије" (Гласник САН, 1950, II, 2), „Аристотелове две врсте трагедије" (Глас САН, 1951, 201), „Порекло европске сцене" и „Балкански корени европске писмености" у књизи Са балканских источника (Бг 1969). Тим радовима Б. је осветлио саме темеље грчке, односно европске културе, посебно књижевности. Највећа заслуга Б. остаје у области језичких испитивања где је својим истраживачким даром и својом компетенцијом суверено владао пет деценија. У том смислу веома је значајна књига Грци и Пеласти (Бг 1950) у којој су, на основу лексичких остатака сачуваних у грчком и латинском језику, утврђене фонетске законитости докласичних индоеврпских говора на Балкану, у Анадолу и на Апенинском полуострву. Његову теорију о постојању три реда гутурала у том језику прихватили су сами архегети европске лингвистике, као што је Холгер Пидерсен. Утврђивању најстаријих веза између Протословена с једне стране и докласичних Индоевропљана с друге стране посвећене су опсежне студије „Pelasto-Slavica" (Рад ЈАЗУ, 1956, 309) и „Protoslavica" (Славянская филология, 2, Москва 1958). Истраживању индоевропске и протословенске постојбине посвећена је расправа „Проблем букве и протословенске домовине" (Рад ЈАЗУ, 1952, 282). Допринос Б. историји религије и етнологији нашао је израза у великом броју расправа и чланака као што су: „Са словенског Олимпа" (ЗФФБ 1956, IV), „Адамско колено" (ЗНЖОЈС, Зг 1962, књ. 40) и многи други. Допринос општој лингвистици дао је својим радовима „Из класичне и савремене алоглотије" (Споменик СКА, 1933, 76) и „Pathologische Erscheinungen in der Alloglottie" (Atti del III Congresso Internazionale dei Linguisti, Roma 1933, Firenze 1934). Теоријски проблеми опште лингвистике решавани су у раду „Sprache als Schöpfung und Entwicklung " (ЖА, 1957, VII). Проблематици јединства Илијаде посвећени су радови О Илијади и њеном песнику (Бг 1940) и „Zur psychologischen Einheit unserer Ilias" (Das Altertum, 1963, IX, 3), у којима дубинском психолошком анализом, на основу уметничког јединства, Б. доказује да је Илијада дело једног човека. Српској књижевности и историји посвећен је рад Српска рапсодија Филипа Вишњића (Сар. 1972) у којем је, поред многих других важних чињеница, показао, на основу оцене уметничке вредности песме Почетак буне против дахија, да је Филип Вишњић српски књижевник највишег ранга и да његове песме спадају у уметничку, а не у народну књижевност, без обзира на то што су испеване у десетерцу и у духу народних песама. Б. је и аутор и коаутор најважнијих универзитетских уџбеника у области класичних наука: Litterae Latinae (Бг 1948), Преглед римске књижевности (Бг 1963) у сарадњи са својим учеником Мироном Флашаром, те ΣΤΟΙΧΕΙΑ ΕΛΛΗΝΙΚΑ – Основи грчке глотологије (Бг 1967) у сарадњи са својом ученицом Љиљаном Црепајац. Сви ти уџбеници доживели су више издања.

ЛИТЕРАТУРА: „Будимир Милан", Годишњак САН, 1951, LVIII; „Споменица Милана Будимира", ЗФФБ, 1967, IX–1; „Милан Будимир", Годишњак САНУ, 1972, LXXVI (за 1969).

Љиљана Црепајац

*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011)