БАБА МАРТА

БАБА МАРТА, персонификација месеца марта или неколико његових дана који су праћени захлађењем и падавинама; име охоле и свадљиве бабе која је, према предању, пре времена истерала своју стоку на пашу у планину и успут увредила одлазећи месец. Предање, чије варијанте се срећу код свих балканских и више европских народа, најчешће има троделну структуру: баба, истерујући стоку у планину, наноси увреду месецу, расрђени месец од суседног месеца позајмљује одређени број хладних дана, од настале хладноће баба се са својом стоком смрзава и окамењује у планини. У српским, македонским и бугарским предањима баба се назива Марта, код Румуна и Срба у Румунији – Докија. У околини Лесковца она је жена Сечка (месец фебруар). У источној и јужној Србији баба истерује стоку 1. марта или на Младенце (22. марта), код Срба у БиХ и Црној Гори обично о Благовестима (7. априла, или по старом календару 25. марта). У упућеној увреди одлазећем месецу баба казује да ће опоганити његову браду и охоло хвали дужину рогова својих јарића: „Кеч, јарци, на планине, с(ерем) Сечка на брадине" (Бела Паланка); „Прц Марцу, не бојим те се: моји јарчићи петорошчићи" (западна Србија). Расрђени месец тражи позајмицу од три дана да казни бабу и уместо три од суседног месеца добија девет дана. Ови дани (по правилу то je првих девет дана априла или последњи дани марта по старом календару), праћени наглом променом времена (снег, мраз, лапавица), називају се зајемци, узајмица, бабе, бабини дани, бабине хуке, бабини укови, бабини козлићи, бабини јарци. У неким предањима баба је при поласку на планину обукла девет кожуха, али јој Сечко сваки дан упропасти по један, па је тако деветог дана и заледи. У источној Србији постоји веровање да се на Старој планини може видети окамењена баба заједно са својом стоком. У неким селима пиротског краја 1. марта по старом календару (14. по новом) обављан је фиктивни одлазак баба на бачију, који се назива „носе баба Марту". Опремљене за бачију (са свим неопходним судовима) и праћене децом, бабе су, уз смех осталих житеља, прелазиле с једног на други крај села, а потом се разилазиле. Овде се ради о једној врсти обредног разигравања претходно описане митске приче како би се изазвао пролазак лошег времена, када су људи још код својих кућа а не у планини.

ЛИТЕРАТУРА: Д. М. Ђорђевић, „Живот и обичаји народни у Лесковачкој Морави", СЕЗб, 1958, 70; Г. И. Кабакова, „Структура и география легенды о Бабе Докии", у: Балканы в контексте средиземноморья, Москва 1986; Д. Златковић, „Обичај Прва марта у Горњем Високу", ЕКЗ, 2000, VI.

Љубинко Раденковић

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)