БОГДАНОВИЋИ

БОГДАНОВИЋИ, богата и угледна породица, једна од најстаријих у Новом Саду. Предак Богдан (прва пол. XVII в.), отац Јован Богдановић (средина XVII в.), мајка Живана – „усопши" пре 1730. Родоначелник задруге Јован из В. Бечкерека пребегао у Церник (код Славонског Брода), а отуда с децом, у току Аустро-турских ратова (1683‒1718) доселио се у Петроварадински Шанац око 1716. Његови синови били су: Недељко (†1791), Стојић (†1762), Васа (†1754), Михаило – проигуман Хиландара Макарије-Митрофан (†1800) и Станко (†1726). Недељко је држао дућан у Петроварадинском Шанцу (1716–1731), а пред полазак на хаџилук његов иметак процењен је на 40.000 форинти. На сабору у Сремским Карловцима добио благослов и пасош за обилазак светих места, па је исте године (1731) направио тестамент и отишао на поклоничко путовање у Јерусалим. На повратку из Јерусалима посетио Хиландар, где је био замонашен његов брат „по плти" Макарије-Митрофан; замонашио се добивши име хаџи-Никанор, а у великој схими Никодим. Преминуо као хиландарски јеромонах.

Недељко је био ожењен Веселом и имао три кћери: Ружицу, удову Богојевић (од 1740), Јелу, удову Новалић (†1776. у Бајши) и Марију, удату у српском насељу Миргород у Русији. После Недељковог одласка у Хиландар (1738), по коначној расподели имовине, супруга Весела остала је да живи с деверима Стојићем и Василијем до смрти (†1744).

Задруга Б. била је најбогатија и најимућнија стара породица Новог Сада. Поседовала је земљишна добра на више хиљада јутара (винограде, пашњаке, њиве и шуме) у околини Сремских Карловаца и Новог Сада (добра Камендин, Топола), дућане с мешовитом робом у оба града и Земуну, велико богатство у кућној „движимој и недвижимој имовини", огроман сточни фонд, луксузне и скупоцене ствари на дому, рукописне и штампане књиге (нарочито верске), златом и сребром израђене уметничке иконе. На дому су имали слуге и слушкиње, а на имањима чобане и аргате. Дунавом су са својом робом путовали и трговали до Беча, Пеште и Београда. Као задужбинари, 1726. помогли су да се престолна црква некадашње београдско-крушедолске митрополије – манастир Крушедол – покрије лимом, те сазидали звоник и купили звона. Пре 1731. цркву Св. Николаја у Новом Саду, звану Недељкова црква, подигао и обновио Недељко. и наменио за породичну гробницу. Недељко, Василије и Стојић приложили су књигу манaстиру Петковица (Шишатовачка) „усопшој Живани и Јовану за душу". Новчани тал Недељков после 1731. браћа су слала: у Хиландар 60 форинти, у Крушедол 40. У Хиландару (1731–1751) с братом Митрофаном, Недељко се назива „ктитор" јер је исплатио „све дугове хиландарске, поправљајући опале ћелије и пиргове, плаћајући да се пишу црквене књиге; за његову душу се чита спомен у Хиландару сваке године"; после смрти супруге Веселе (1744) Недељко је завештао њен прилог Хиландару: кућу у Варадинском Шанцу вредну 13.000 форинти. Из њене оставштине и Саборна црква у Новом Саду добила је 777 форинти.

И остали чланови породице истакли су се својим доброчинствима: Василије је пре 1754. начинио задужбину женском манастиру Петковица (Сремској) у манастиру Јазак. Василије, син Станков (†1773), завештао је манастиру Крушедол парусију 75 форинти. Унук Павле Земунчевић (†1772), сахрањен „при цркви Св. Николаја, в гробнице родителеј", завештао манастиру Крушедол 12 форинти. Проигуман Макарије-Митрофан Богдановић замонашио се у младости у Хиландару и завештао му све своје наследство, а у поменима се наводи као „ктитор хиландарскиј". Стојић се 1745. наводи као велики ктитор манастира Јазак, а његов син Лазар оправио и завештао књигу манастиру Петковица 1763. и манастиру Хиландар 1766. Женско потомство Б. остало је као главни задужбинар: Софија Камбер Пасковић (пореклом од Стојићевог сина сенатора Јакова и Еуфемије, рођ. Крстић, који су родили Јулијану, удату Камбер, мајку Софијину) завештала је 1871, после смрти свог супруга Јована и сина-омладинца Ђорђа Пасковића Матици српској своту од 6.000 форинти. По В. Стајићу „то завештање је школовало нашу интелигенцију и помагало (српску) књижевност".

ЛИТЕРАТУРА: Н. Дучић, „Монографија Хиландара", у: Књижевни радови архимандрита Нићифора Дучића, IV, Бг 1895; Споменица града Новог Сада, Н. Сад 1933; В. Стајић, Новосадске биографије, I, Н. Сад 1936; Д. Богдановић, Каталог ћирилских рукописа манстира Хиландара, Бг 1987, III, 2913, 3224; V 8630, 8760, 8902.

Ђорђе Перић

*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011)