БЕСЕДНИШТВО

БЕСЕДНИШТВО, вештина убедљивог и лепог усменог јавног излагања. Код Срба се развија под непосредним утицајем грчко-римске, а потом и византијске реторике. Српска књижевност у средњем веку сва је у знаку реторике, писци се обраћају „слушаоцима", а не „читаоцима". У српске земље доспевају преписи и преводи два списа Георгија Хировоска (између VI и IX в.), професора Високе школе у Цариграду, Trovpoi poihtikoiv (стсл. Творчасти образи), затим и расправа Peri; trovpwn poihtikw'n (О песничким сликама).

С појавом хришћанства међу Јужним Словенима јављају се проповедници Ћирило и Методије. Од њихових ученика најпознатији су Климент, Наум, Анђелар, Сава и Горазд, такозвани „петочисленици". Од ових је најпознатији Климент чије су беседе сабране у збиркама Поучна слова за све празнике и Проповеди и похвална слова светитељима. Трагови лепо казане речи налазе се у свим српским средњовековним биографијама, хроникама и летописима. Свети Сава, први српски биограф, у Животу Св. Симеона забележио је беседу коју је Стефан Немања говорио на сабору против богумилске јереси, као и ону коју је изговорио синовима пред сабором властеле и бољара када се одрекао престола и отишао у Свету Гору да се закалуђери. Познате су беседе Светог Саве: Беседа о правој вери, Беседа поводом смрти Стрезове, Беседа при измирењу браће, Беседа о крунисању Стефана Првовенчаног, Беседа после крунисања, Проповед хиротонисаним епископима и Проповед пред други полазак у Свету Гору. Из Савине беседничке школе потичу још Арсеније I, Јевстатије I, Данило II и Григорије Цамблак. У ред знаменитих беседа убраја се и она над мртвим деспотом Ђурђем Бранковићем, непознатог аутора.

Почетком XVIII в. јавља се једна занимљива беседничка појава о којој се мало зна: монах Висарион из Мајдана у Босни одлази као мисионар међу поунијаћене Румуне у Ердељу, проповеда са заносом старозаветних пророка на отвореном пољу под крстом и тако народ враћа његовој вери. Власти га одводе као бунтовника у Беч и бацају у тамницу из које је једва умакао.

У српско-латинским школама у Карловцима, у првим деценијама XVIII в., реторика се систематски изучавала као један од најважнијих предмета. Тада настају и приручници за реторику, састављани углавном на латинском језику. Неке приручнике доносе украјински учитељи Максим Суворов и Мануил Козачински, које потом преписују и прерађују карловачки ђаци. Највећи број таквих рукописних приручника настао је између 1731. и 1761: Artis oratoriae Libri IV Illyricorascianae indoli traditi ac explicati 1735; Praecepta artis oratoriae in tres partes digesta iuventuti Illyricorascianae tradita et explicata 1736; Brevis et succina manuductio in universam oratoriam in usum inclutae iuventutis Illyricoserbicae in Gymnasio archiepiscopo metropolitano Carloviciensi 1761. Уџбеници су били намењени илирско-рашкој, тј. илирско-српској омладини. Поуздано је утврђено да је приручник из 1761. писао Јован Рајић, професор реторике у српско-латинској школи у Карловцима.

У првој половини XVIII в. истиче се књижевни рад Гаврила Стефановића Венцловића. Својим образовањем издвајао се у односу на тадашње свештенство. Био је углавном приређивач, преписивач и преводилац старијих књижевних извора, а у мањој мери оригинални писац у савременом значењу те речи. Његова збирка проповеди позната је под именом Слова изабрана. На Рајића и Венцловића утицали су руски и украјински реторичари, Козачински, Ломоносов, а понајвише Теофан Прокопович. Одличан беседник и црквени писац био је и Венцловићев савременик Дионисије Новаковић, епископ будимски. Школовао се у Русији и тамо завршио Духовну академију.

Запажено место у српском б. припада свакако и Доситеју Обрадовићу. Његов укупни књижевни рад сав је у знаку реторике. Угледно место међу српским беседницима заслужује већ и тиме што је саставио и у разним приликама народу говорио своје проповеди за свога другога боравка у Далмацији. У Задру су га хвалили и „латински предикатори". Своје проповеди говорио је на народном језику, а по својој језичкој и стилској углађености не заостају иза његових најуспешнијих књижевних дела. У другој половини XVIII в. као беседник истиче се и Викентије Ракић који је беседе преводио са италијанског, о чему сведочи и збирка његових беседа Бесједовник илирическо-талијански (1810).

Крајем XVIII и почетком XIX в. јавља се велики број духовних беседника: Стојан Шобот, лички прота који осим духовних држи и родољубиве беседе; Петар Витковић, будимски прота; Петар Руњанин, свештеник кузмински; Стеван Урошевић, шидски прота (саставио око 170 беседа); Јефтимије Ивановић, прота у Карловцима, Шиду, Земуну, Вуковару и Митровици, штампао две књиге својих беседа; Ђорђе Поповић, сенћански парох, сем црквених проповеди држао на латинском беседе државним достојанственицима; прота карловачки Манојло Грбић и прота шабачки Јован Павловић, преводилац Милтоновог Изгубљеног раја. Стеван Станковић, карловачки митрополит, саставио је и говорио беседу Слово надгробно при погребу Стефана от Стратимировића. Добар беседник био је и Платон Атанацковић, владика будимски и бачки. Збирка његових беседа носи наслов Дијеталне беседе, а штампао је и Словце на дан посвећења.

У XIX в. познати су духовни беседници: Гаврило Поповић, шабачки епископ и одличан беседник који је издао две књиге својих духовних беседа; Сергије Каћански чије су беседе штампане после његове смрти под насловом Торжество благодетељи; Герасим Петрановић, епископ бококоторски са збирком беседа Добри пастир; Теофан Живковић, епископ горњокарловачки саставио збирку беседа под насловом Проповедник српске народне цркве.

У првим деценијама XIX в. Аврам Мразовић је саставио свој приручник за реторику под насловом Руководство к славенскому красноречију (Будим 1821), у доброј мери прерађујући латински предложак Institutiones oratoriae угарског професора Јожефа Григеља, насталог у квинтилијановској традицији која је Европи пренела укупни систем античке, грчке реторике. Мразовићев приручник, у основи класицистичкога типа, настао је у дугој и богатој традицији састављања приручника за реторику од најстаријих времена па све до његовога доба.

Међу беседницима који су неговали политичку беседу најпознатији су Сава Текелија и Никанор Грујић. Први је на Сабору у Темишвару (1790) на латинском држао говор који спада у репрезентативна дела српског класицистичког б. Никанор Грујић, пакрачки епископ, сем у духовном истакао се и у политичком б. на Мајској скупштини у Карловцима (1848) и на Свеславенском конгресу у Прагу.

Знатна духовна и политичка фигура у другој половини XIX в. је београдски митрополит Михаило (Јовановић). Као професор богословије предавао је омилитику и важио за радо слушаног беседника. Духовна беседа у Срба уздиже се појавом Николаја Велимировића, епископа охридског. Он снажном речју, ширином погледа и дубином мисли понире у душе слушалаца. Познате су његове збирке беседа: Беседа под гором; Изнад греха и смрти и Нове беседе под гором.

Парламентарни беседник у XIX столећу био је и Матија Ненадовић, војвода и државник Првог српског устанка, који је беседио и пред царевима. Са своје речитости познати су и Петар Молер, најписменији војвода Првог српског устанка, те Стојан Чупић. У првом Правитељствујушчем совјету (1805), највећој управној власти, секретар је био Божидар Грујовић. Остала је у рукопису једна његова неизговорена беседа коју је требало рећи сакупљеном народу на скупштини заказаној на Велику Госпојину 1805. Као добри беседници познати су и Тома Вучић Перишић, Милош Обреновић, Андрија Стаменковић, члан Светоандрејске скупштине, Јеврем Грујић, политичар запажен на Светоандрејској скупштини, Илија Гарашанин, велики државник уставобранитељскога времена, Јован Ристић, Чедомиљ Мијатовић, Милутин Гарашанин, државник цењен у парламенту као говорник снажне логике, прота Марко Петровић, Гига Гершић, Светомир Николајевић, политичар и књижевник високе ерудиције и великога беседничкога дара, Војислав Вељковић и Јован Жујовић, државници и парламентарци са западним парламентарним манирима, Јован Скерлић, парламентарац велике ерудиције и бујне елоквенције. Од ванпарламантарних беседника новога доба истакли су се као одлични публициста Пера Тодоровић и Димитрије Туцовић, а од војничких беседника генерал Крста Смиљанић. Од српских владара новије историје био је одличан говорник краљ Милан Обреновић.

У Црној Гори традиција б. је дуга и богата. Петар I Петровић Његош познат је не само као духовни, него и као политички беседник, а Петар II Петровић Његош увелико је превазишао свога стрица. Он ствара култ речитости у Црној Гори. У босанскоме сабору истакли су се као одлични беседници Никола Мандић, Данило Димовић, Милан Сршкић, Никола Стојановић, Васиљ Грђић, Живко Њежић, Ђорђе Лазаревић и темпераментни народни трибун Петар Кочић.

Јован Стерија Поповић је саставио своју Реторику око 1844. за „потребе гимназијалне младежи". Његов приручник је остао у рукопису све до новијега времена, а подељен је на општу и посебну реторику. Својом концепцијом Стерија се одмакао од претходника и реторику поима као теорију прозних састава понаособ. Стоји под утицајем реторичара новијега времена и посебно Ломоносова. Нешто млађи Стеријин савременик је Ђорђе Малетић који је саставио и објавио приручник под насловом Риторика (1855/56). Као и Стерија он свој приручник дели на оппшту и посебну реторику, а следи свога претходника и у погледу концепције.

Један приручник за реторику саставио је и објавио Бранислав Ђ. Нушић (1934). Иако најмлађи, концепцијски се враћа античким узорима: Нушићева Реторика заправо је теорија беседничке прозе. У великој мери у том погледу аутор је под утицајем великог руског реторичара и аутора М. В. Ломоносова. Двојица најпознатијих српских комедиографа Ј. С. Поповић и Б. Ђ. Нушић саставили су два најбоља приручника за реторику – Стеријин необјављен и Нушићев објављен и до сада много пута прештампаван. Ову богату традицију састављања приручника за реторику у новије време код Срба наставили су аутори који су лепо изговорену или написану реч неговали у својој професионалној каријери. Међу такве убрајају се Слободан Јовановић, Милош Н. Ђурић и Михаило Ђурић. Овима треба придодати и Љубу Тадића, аутора приручника под насловом Реторика (Бг 1995). Својим беседничким даром и маниром у новије време издваја се песник Матија Бећковић. Они су већ сада својом јавном речју оставили дубокога трага у српском народу. Треба поменути и ауторе који су покренули и оживели наставу реторике на универзитету: Сретен Петровић, с приручницима Увод у античку реторику (Ниш б. г.) и Реторика: историја, теорија, пракса (Бг 2007), те Обрад Станојевић и Сима Аврамовић, у коауторству, приручник Ars rhetorica = Вештина беседништва (Бг 2002) и др.

ЛИТЕРАТУРА: М. Павић, Историја српске књижевности класицизма и предромантизма, Класицизам, Бг 1979; Д. Богдановић, Историја старе српске књижевности, Бг 1980; Н. Радошевић, Данило Други и византијска дворска реторика, Бг 1991; Е. Р. Курцијус, Европска књижевност и латински средњи век, Бг 1996; В. Јелић, Античка и српска реторика, Бг 2001; Ђ. Трифуновић, Стара српска књижевност, Бг 2009.

Војислав Јелић

*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011)