БАЈИЋ, Мрђан

БАЈИЋ, Мрђан, вајар, универзитетски професор (Београд, 15. X 1957). Дипломирао (1981) и магистрирао (1983) на Вајарском одсеку Факултета ликовних уметности у Београду, у класи Јована Кратохвила. Професор ФЛУ у Београду. Самостално излаже од 1983, између осталог на значајним међународним изложбама: The Ready Made Boomerang, VIIIth Biennale of Sydney (Сиднеј 1990); Aperto, Biennale di Venezia (Венеција 1990); Biennale di Sao Paolo (Сао Паоло 2002); Belgrade art INC, Secession, (Беч 2004) и др. Његова дела налазе се у Музеју савремене уметности у Београду, Музеју сувремене умјетности у Загребу, Музеју града Париза и др. У раној фази стваралаштва, око 1983, почео је разградњу конвенционалног медијумског плана скулптуре, изван традиционалистичког и нормативног проседеа, а у знаку постмодерног преврата у српској уметности. У тој фази се бавио потирањем масе и волумена скулптуре, сводећи је на облике неконвенционалних рељефа. У основи његових радова из овог периода је интересовање за паганско, егзотично, архетипско, ритуално својство фигуре, чиме баштини идеје „примитивног" ране модерне. Циклуси ране фазе су: Купачице (1981–1982), Собе (1981–1982) и Златна грана (1981–1983). Другу фазу рада обележавају модели/скулптуре које настају од 1987. То су целине: Ватрена поља (1985–1987), Макете (1986–1987), Апарати (1987–1991) и Зидни цртежи (1990–1991). Врхунац овог периода су раскошне скулптуре наглашених тактилних квалитета, комбинованих материјала и великих димензија, које настају крајем 80-их и почетком 90-их година XX в. Њихов најбољи представник је дело Кисеоник. Његове скулптуре овог периода одликује привидно непостојање равнотеже и статике, чиме симболички подвлачи губитак средишта и постојане слике света. У првој половини 90-их година живи и ради у Паризу. Сто за дуго растајање (1992) је амблематски рад овог периода који одликују целине Протезе (1990–1992), Оружје (1994–1996), Град (1994–1996), Тело (1994–1996), Речник (1994–1996) и Крв, зној и сузе (1997–1998). У периоду 1998–2004. настаје мултимедијални пројект виртуелног Југомузеја. За Српски павиљон на Бијеналу у Венецији 2007. реализовао је нови циклус скулптура под називом Reset. Суштина његовог опуса је разградња академизоване и естетизоване форме, у иронијском одвајању од стереотипа „великих наратива", одвајању од пуристичког, монументалног, споменичког, а у обраћању малим формама, интимним садржајима, микронаративима и у изразитој персонализацији дела. Позније фазе доносе елементе политичког, идеолошког и еколошког критичког ангажмана. Добитник је више награда и признања, међу којима награде САНУ из Фонда „Иван Табаковић" (1991), награде „Сава Шумановић" (2000) и награде Политике из Фонда „Владислав Рибникар" (2001).

ЛИТЕРАТУРА: J. Stojanović, „Art in the Eighties", у: World Art Trends 1983/84, New York 1984; A. Bonfand, Quelque chose de reste, Paris 1991; Л. Мереник, Београд: Осамдесете, нове појаве у сликарству и скулптури у Србији 1979–1989, Н. Сад 1995; Б. Србљановић и др., Ресет, Српски павиљон, Biennale di Venezia, Бг 2007.

Лидија Мереник

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)