БРИТАНСКО-СРПСКИ ОДНОСИ

БРИТАНСКО-СРПСКИ ОДНОСИ. Политички односи. Први сусрети Енглеза и Срба помињу се у средњовековним историјама, географским прегледима и путописним белешкама. Претпоставља се да се име Surpe, које у IX в. наводи краљ Алфред, у допунама свога превода Историје Павла Орозија, односи на Србе. Средњовековни енглески путници кроз наше крајеве били су углавном ходочасници и крсташи. а путовали су најчешће морем, од Венеције низ Јадранску обалу. Често су се заустављали у Дубровнику, са свих страна обухваћеном српском државом, нешто ређе у Бару, Улцињу и другим српским градовима. Енглези су се свакако могли наћи и у гомилама крсташа које су се ка Истоку кретале копненим путем преко Србије.

Један од ретких енглеских ходочасника за које се зна да су путовали копном кроз земље насељене Србима био је Вилијам Ингулф у XI в. Према оскудним подацима, у Дубровнику је, на повратку из крсташког рата, 1192. боравио енглески краљ, Ричард I, звани „Лавље Срце". Ирски фрањевац Симон Симеонис 1323. помиње да је, прошавши Дубровник, пловио поред Улциња и дуж обале данашње Албаније, тј. поред градова и земаља који припадају „рашком краљу". Енглеза је било међу фрањевцима који су православно становништво Стона и Пељешца преводили у католичанство, пошто су 1333. Дубровчани добили те крајеве на управу од краља Стефана Душана. У повратку са ходочашћа, у Дубровнику се 1393. задржао и гроф од Дербија, будући енглески краљ Хенри IV. Зна се да су енглески витезови били међу крсташима које су Турци потукли 1396. код Никопоља, у бици у којој се, као вазал султана Бајазита, истакао млади српски кнез Стефан Лазаревић.

Са дубљим продором Турака у српске земље повећавао се број избеглица у Дубровнику и на Јадранском приморју. Неки су одатле стизали и до Енглеске. Из Сребренице, једног од главних привредних средишта деспотовине, у Дубровник је као дечак избегао Ђорђе Драгишић. Он је, после ступања у фрањевачки ред и школовања у Риму, Болоњи, Падови, Фиренци и Паризу, стигао до Оксфорда, где је слушао предавања из теологије и филозофије. По повратку у Италију и Дубровник, у другој половини XV в., важио је за једног од водећих познавалаца класичних језика, хебрејског, теологије и филозофије. Међу припадницима дубровачке колоније у Лондону 1527. помиње се и извесни „Никола из Србије".

Све до последњих деценија XVI в. јужнословенски поморци боље су познавали Енглеску него енглески поморци јужнословенске земље. На млетачким галијама, које су упловљавале у луке у Лондону и Саутемптону, било је и морнара из српских земаља и Дубровника. Још 1788. становници околине Котора говорили су путописцу Ајлзу Ирвину да су као морнари на млетачкој фрегати били у Енглеској.

У Лондону и Саутемптону од XV в. постојала је просперитетна заједница Дубровчана. Трговац Никола Маринов Гучетић који је, у другој половини XVI в., провео у Лондону преко четрдесет година, био је, по неким подацима, један од двојице најбогатијих странаца у енглеској престоници. Извесни Паско, Дубровчанин православне вере, слуга једног енглеског трговца, 1652. отворио је прву кафану у Лондону и Енглеској.

Оснивање Левантске компаније 1581. најавило је појачано присуство Енглеза на источном Медитерану и Балкану. Знања о унутрашњости Балкана су се проширила, али су и даље била непоуздана. У енглеским географским прегледима из овога доба, углавном заснованим на посредним вестима и преписивању, Срби су често приказивани као склони пићу, крађи и лажима. Кратки опис целог света Џорџа Абота из 1599. описује их као непослушне и ратоборне.

Оваква слика Срба ређа је у путописној литератури ослоњеној на непосредна искуства. Карактеристичан прелаз представљају белешке извесног Фокса, слуге који је 1589. са својим господаром на путу ка Цариграду прошао од Дубровника кроз Нови Пазар, Ниш, Софију и Једрене. Он тврди како је опште познато да су становници Босне и Србије лопови, а затим примећује да њега и његове сапутнике од Дубровника до Софије нико није узнемирио.

За разлику од средњовековних ходочасника, окренутих свом унутрашњем, душевном животу, заинтересованих понајвише за светиње и реликвије, путописци овог доба били су и трговци, дипломатe, научници, пустолови и најамници ширих и свестранијих интересовања. Србе су најчешће описивали као примитивне варваре и сажаљења достојне хришћанске мученике који трпе турска насиља. Питер Манди, Хенри Блант, Едвард Браун и други енглески путници који су у XVII в. прошли кроз Босну и Србију описују запустела села и ненасељена пространства, због бежања локалног становништва од ратова и турских зулума. Браун у Срему, Србији и Македонији примећује да су у сусрету са странцима преплашени хришћани „као зечеви бежали у своје јаме". Енглески путописци често помињу и српске хајдуке, нарочито у крајевима око Ваљева и Беле Паланке. Џон Ричардс је 1700. тврдио да би Србија „да је у хришћанским рукама, каквих има на западу Европе, могла бити веома цветна земља".

С краја XVI в., из доба званичне употребе српског језика на Порти и у Османском царству, датирају и два енглеско-склавонска (српска) речника, пронађена међу хартијама британског амбасадора у Цариграду. Са друге стране, у Пећкој патријаршији, реч „Вретанија" је коришћена као синоним за крајњи запад, па је све до почетка XVIII в. марчанско-свидничка епархија називана „Вретанијском", њен владика „вретанијски епископ", а српски народ на њеном подручју „вретанијски Срби". У српском језику већ у XVIII в. срећу се енглеске позајмице (лорд, рум итд.).

Углед и престиж Британије расту у XVIII в., после Славне револуције, победа над Низоземском и успеха у ратовима са Француском. Она тада постаје земља-идеал европских рационалиста и просветитеља. Од посебног значаја за британско-српске односе, у дугорочној перспективи, био је шестомесечни боравак Доситеја Обрадовића у Лондону, 1784–1785. Водећи српски национални идеолог тога доба, оснивач модерне српске књижевности и будући први српски министар просвете је, одушевљен, у „краснејши и славнејши град Лондон" ушао тако што је своје место у „интову" уступио сапутнику, а сам је сео на „покров, за моћи свуда гледати" на „славнији и лепши град него је икада Рим био". Научио је енглески језик јер је желео „на ползу нашим Србљем бити" тако што ће „с помоћју премудрих божествених инглеских књига само десетак врсти што полезно и разумно после себе оставити". Енглезе је сматрао „најпросвештенијим у Европи народом", хвалио је лепоту Енглескиња и дела Џозефа Адисона, Џонатана Свифта, Александра Поупа.

Политичко интересовање Велике Британије за балканске земље, па и за Србију, постепено расте са отварањем тзв. Источног питања последњих деценија XVIII в. Излазак Русије на обале Црног мора и настанак планова Русије и Аустрије за поделу европских територија посусталог Османског царства временски су се поклопили са британским поразом у северноамеричким колонијама и с појачаном бригом Британије за безбедност њених комуникација с Индијом. Британија ће, спречавајући продор Русије у Медитеран и на Балкан, бранити и свој престиж највеће поморске силе у Европи.

После потписивања руско-турског мировног уговора у Кучук-Кајнарџију (1774) Русија је преузела улогу заштитнице православних хришћана у Турској. Са политичким и војним везивањем Срба за Русију у Првом српском устанку, британско-српски односи улазе у шире оквире одмеравања снага између Британије и Русије. Велика Британија, посвећена потискивању супарничких сила са медитеранских обала, још увек, међутим, није показивала посебно интересовање за унутрашњост Балкана. Поред тога, Наполеонова освајања одложила су британско-руски сукоб и учинила ове две силе савезницама. Премијер Вилијам Пит Млађи је, ипак, остао неповерљив према намерама Русије на Балкану, па је одбио предлог руског цара Александра I из 1805. за стварање српско-грчке конфедерације под заштитом Русије. Карађорђе је у марту 1807. без успеха покушавао да преко британског конзула у Букурешту стекне подршку Велике Британије. Заинтересованија за обале, Британија је 1813, пошто је после привременог сукоба обновила сарадњу с Русијом, флотом помогла црногорском митрополиту Петру I да ослободи Боку которску, са изузетком Котора, од француске окупације.

На Бечком конгресу 1814–1815, после пропасти Првог српског устанка, Британија се одлучно супротстављала покушајима цара Александра I да од осталих великих сила добије мандат да заштити Србе од турске освете. Покушај српских изасланика да разговарају с лордом Каслрејем, британским представником на Конгресу, завршио се неуспехом.

После Грчког устанка и Руско-турског рата, окончаног Једренским миром (1829), и нарочито после Прве египатске кризе, завршене руско-турским споразумом у Ункјар-Искелесију (1833), Русија је стекла неоспорну превласт на Балкану и Леванту. У британском јавном мњењу тада настаје талас русофобије, феномена који ће, са прекидима и у различитим облицима, опстати до данашњих дана. Британија почиње да води активнију политику и у унутрашњости Балкана. Лорд Палмерстон, који ће од 1830. до 1865, са краћим прекидима, доминирати британском спољном политиком, у православним, нарочито словенским балканским хришћанима видео је потенцијалне савезнике Русије. Тада настаје и дугорочно неповерење званичне Британије у српске управљачке елите. „Интегритет и независност Османског царства", како се у Лондону говорило, требало је заштитити и од империјалних интереса Русије и од национализма балканских народа. У одбрани Османског царства Палмерстон је желео да сарађује с Аустријом чија је политика на Балкану тада била подједнако конзервативна као и британска.

Кнез Милош Обреновић је своје успехе у стицању аутономије за Србију постизао захваљујући руској подршци. Свемоћ Русије је, међутим, почињала да смета обновљеној националној самосвести балканских елита. Покушај Палмерстонове дипломатије да искористи то ново осећање угрожености, биће почетак још једне дугорочне британске спољнополитичке традиције. Именовање пуковника Џорџа Лојда Хоџиза за првог британског конзула у Београду 1837. означило је почетак борбе између британске и руске дипломатије у Србији. Сукоб у којем је кнез Милош покушавао да се ослони на Британију, а његови противници, уставобранитељи, на Русију, завршио се протеривањем Милоша из Србије (1839). У новом одмеравању снага, у кризи која је 1842–1843. избила због свргавања кнеза Михаила Обреновића и довођења на власт Александра Карађорђевића, улоге су се промениле. Русија је подржавала кнеза Михаила и оспоравала избор новог кнеза, а уставобранитељи су се ослањали на Турску, која је тражила подршку Британије, Аустрије и Француске. Лорд Абердин, који је тада водио британску спољну политику, одбио је захтеве Палмерстона и Дизраелија да Британија одбрани Турску и Србију од Русије. Као и у сукобу из 1837–1839, Русија је победила захваљујући подршци Аустрије.

Сарадња кнеза Милоша с Британцима поставила је основе за настанак Начертанија Илије Гарашанина (1844), у којем се заговарало ослањање Србије на Француску и Велику Британију. Тиме је требало избећи утицај Русије и Аустрије, земаља које су, по Гарашаниновом мишљењу, у српском питању имале превише интереса и утицаја. Пољски емигранти предвођени кнезом Адамом Чарториским, који су Гарашанина снабдели претходним нацртом за овај документ, били су у тесној вези с утицајним круговима у Паризу и Лондону. Према њиховим плановима, Србија је требало да одигра важну улогу у окупљању балканских народа и потискивању Русије са Балкана.

У Кримском рату, обрачуну између Британије, Француске, Турске и Пијемонта са једне, и Русије са друге стране, Србија је остала неутрална. Британија, Француска и Турска тада су опомињале Аустрију да не покушава да окупира Србију и Босну. Утицај Британије у Београду се појачао, а њен конзул Томас Греније де Фонбланк и Илија Гарашанин сачинили су 1853. план уједињења Србије и Црне Горе у једну вицекраљевину. На Париској мировној конференцији 1856. Велика Британија је постала једна од шест сила заштитница хришћана у Турској и аутономије Србије, Влашке и Молдавије.

После Кримског рата влада лорда Палмерстона је на Балкану наставила да води конзервативну политику очувања постојећег стања. Заједно с Аустријом Британија се супротстављала Француској и Русији које су пружале подршку Србији и Црној Гори. Британија се није противила свим захтевима кнеза Данила и кнеза Николе Петровића за територијално проширење, али је ипак подржала казнену експедицију Омер-паше Латаса на Црну Гору из 1862. Да би из близине пратила учестале побуне Срба у Херцеговини, али и све већу активност Аустрије, Британија је 1857. отворила конзулат у Сарајеву. После догађаја код Чукур-чесме и бомбардовања Београда, на конференцији у Канлиџи, где је разматран захтев Србије да се Турци повуку из српских градова, Британија и Аустрија су, насупрот Француској и Русији, стале на страну Порте. Да би се спречило покретање општег балканског сукоба који је припремао кнез Михаило Обреновић и проширење критског устанка на цео Балкан, Британија је, ипак, 1867. заједно с осталим силама наговорила султана да српском кнезу преда кључеве последњих турских тврђава у Србији.

У делу британског јавног мњења се, после Кримског рата, раширило разочарење због турског неизвршавања обећаних реформи и уверење да би Британија требало да почне да подржава хришћанске балканске народе. Веровало се да би неговање њихове самосвести и слободе претворило нове балканске националне државе у најпоузданију брану амбицијама Русије. Оваква схватања заступао је Вилијам Гледстон, који ће, после Палмерстонове смрти 1865. преузети вођство у либералној странци. С друге стране, вођа конзервативаца Бенџамин Дизраели преузео је Палмерстонову политику очувања Османског царства, неповерења према балканским национализмима и оштрог става према Русији.

У време Гледстонове прве владе (1868–1874) Јован Ристић је као намесник 1870. успео да од британског конзула Џона Августа Лонгворта добије подршку за припајање БиХ Србији, али је, после бурне реакције Турске, британски амбасадор у Цариграду демантовао ова обећања. У тренутку избијања устанка у Херцеговини 1875. и за време Велике источне кризе 1875–1878, на кормилу Британије налазио се, међутим, Бенџамин Дизраели. Већ 1876. Британија се одвојила од „концерна великих сила" и пружила подршку Турској. Дизраели се званично залагао за одбрану „интегритета и независности" Османског царства, али је незванично био спреман и на његову поделу, под условом да се поштују интереси и воља Британије. Обавештен о везама Срба с руским словенофилима, прижељкивао је брзу победу Турака над херцеговачким и босанским устаницима, а затим и над војскама Србије и Црне Горе. Српско-турски рат називао је „срамном српском инвазијом". Покушавао је да Црну Гору, обећањима територијалних уступака, одвоји од Србије и Русије. Када је покрет захватио Бугарску, Дизраели је за све невоље на Балкану још увек оптуживао Србе. Његова равнодушност према судбини балканских хришћана изазвала је, нарочито после вести о масовним турским покољима над бугарским цивилима, буру протеста у викторијанском јавном мњењу. Притиском на Русију Дизраели ју је, ипак, спречио да у Велику Бугарску укључи простране српске и македонске територије. На Берлинском конгресу Британија је, по претходном договору, предложила улазак трупа Аустроугарске у БиХ.

У духу Палмерстонове политике Дизраели је и у наредним годинама подржавао Аустроугарску, иако она на Балкану више није водила конзервативну, него експанзивну политику. Залагао се и за подршку Албанској лиги, у отпору према територијалним проширењима за Црну Гору и Грчку.

Вилијам Гледстон, који је изборе 1880. добио понајвише на критици Дизраелијеве спољне политике, и као премијер је заговарао начело „Балкан балканским народима". Иако је Гледстон захладнео односе с Аустроугарском и покушавао да смањи напетост у односима с Русијом, у Лондону је ипак владало задовољство због антируске политике кнеза и краља Милана Обреновића. Да би стекла ново упориште у отпору руском утицају, конзервативна влада лорда Солзберија подржала је уједињење Бугара 1885. и успротивила се покушају краља Милана да то ратом спречи. Британија, међутим, није подржала одлуку краља Милана да абдицира 1889.

После турских погрома над Јерменима 1894. и 1895. показало се да ни британско јавно мњење, ни Солзбери, ни нови вођа либерала Розбери, нису беспоговорно следили политику одбране Османског царства. Упркос Солзберијевој блискости са силама Тројног савеза, продор немачког капитала у Турску и немачки успеси у потискивању британског утицаја у Цариграду почели су да окрећу Лондон против Османског царства. Смањење руског притиска на Балкану услед окретања Русије ка Далеком истоку и њеног пораза у рату с Јапаном 1904–1905, довело је до попуштања британског непријатељства према Русији. Долазак краља Едварда VII и либерала на власт олакшали су постизање споразума Британије са Француском (1904) и Русијом (1907).

Супарништво с Немачком и сарадња с Русијом и Француском условили су значајне промене у политици Британије према Србији. Зближење је, ипак, одложено због убиства Александра Обреновића и Драге Машин 1903, када је Британија прекинула дипломатске односе са Србијом, да би их обновила тек 1906, после пензионисања атентатора. Од тада ће Србија имати подршку Британије у кључним спољнополитичким питањима.

Велика Британија је олакшала отпор Србије Аустроугарској у Царинском рату 1906–1911. и у начелу прихватала захтеве Србије за економско и политичко осамостаљење кроз излаз на Јадранско море. У Анексионој кризи 1908--1909. Британија је подржавала захтеве Србије за територијалним надокнадама све док је иза њих стајала и Русија. Дипломатским посредовањем она је тада постигла да се ултиматум Аустроугарске Србији значајно ублажи. У балканским ратовима Британија је стала иза захтева Србије за излазак на море и интереса Црне Горе у Скадарској кризи. У сукобима савезника око Македоније и питању поделе Албаније, Британија, међутим, није подржала Србију. Подршка Британије је у свим кризама после 1906. била ипак ограничена њеном неспремношћу да због мале балканске краљевине ризикује оружани сукоб с Аустроугарском и Немачком.

Од средине XIX в. у британским путописима јасно се виде промене у перцепцији стања на Балкану. Од тада су се у Србији, Црној Гори и у српским земљама под влашћу Османлија све чешће могли срести озбиљни и побожни викторијански путници, спремни да јавно покажу солидарност са балканским хришћанима. Путовања кроз словенске области европске Турске Аделине Полине Ирби и Џорџине Мјур Мекензи, објављена 1867 (у преводу Чедомиља Мијатовића књига је објављена у Београду 1868), учинила су, по речима Гледстона, писца предговора за друго, допуњено издање из 1877, више него иједно друго дело, да британско јавно мњење почне да преиспитује туркофилску политику својих влада. Оне су 1866. у Сарајеву основале Завод за васпитање женске деце, који ће Аделина Ирби водити, бавећи се и добротворним радом и збрињавањем жртава устанака и ратова 1875–1878, до краја живота 1911. Солидарност са слабима и угроженима била је видљива и у књигама које је о Србима током 60-их и 70-их година XIX в. објављивао свештеник англиканске цркве Вилијам Дентон. Мисије Владимира Јовановића, кнегиње Јулије и Филипа Христића у Лондону после бомбардовања Београда 1862, имале су за циљ продубљивање већ успостављених веза. Цео овај покрет улио се у масовне протесте против Дизраелијеве политике у Великој источној кризи. Тада се о Србима дознавало понајвише из говора и брошура Вилијама Гледстона, каноника катедрале Светог Павла у Лондону Хенрија Перија Лидона, оксфордског професора историје Едварда Августа Фримана и новинара Вилијама Томаса Стеда.

Талас непријатељства према Србији у британском јавном мњењу поново се подигао после Мајског преврата. Од 1906. је, међутим, почео да слаби, да би уочи I светског рата слика Србије у британској јавности била знатно поправљена.

Значајнијег трага у тадашњој српској култури оставили су и британски филозофи и научници, нарочито Мил, Дарвин, Бакл, Беџхот, Спенсер, Маколи, Карлајл и Раскин. Посебан значај за ширење британске књижевности и идеја међу Србима имали су историчар и министар Чедомиљ Мијатовић, као и професори Велике школе и Универзитета Светомир Николајевић, Љубомир Недић, Слободан Јовановић и Богдан Поповић. Први покушај факултативног учења енглеског језика на Великој школи забележен је 1884, а на Универзитету су га од 1906. предавали лектори. Од 1901. у елитним српским круговима, нарочито око часописа Српски књижевни гласник, уочљива је намера да се српска култура и политика вежу за француске и британске културне моделе и тиме одвоје од немачког и аустријског утицаја.

У I светски рат Британија и Србија су ушле као савезнице. Британија и остале силе Антанте дуго нису имале слуха за југословенски програм српске владе, објављен Нишком декларацијом, децембра 1914. Уместо уништења Аустроугарске и стварања југословенске државе, Британија и силе Антанте нудиле су Србији припајање БиХ, дела Далмације, дела Македоније и јужне Угарске. Тек после коначног неуспеха преговора с Аустроугарском о сепаратном миру, у пролеће 1918, Британија и Француска почеле су да прихватају неумитност распадања Двојне Монархије и стварања југословенске државе.

У рату су успостављени до тада најнепосреднији и најмасовнији додири између Британаца и Срба. Српски потпорни фонд, Српско друштво Велике Британије и друга британска удружења бавили су се обавештавањем јавности о српским ратним циљевима и прикупљањем помоћи за жртве рата у Србији. На томе су нарочито радили историчари и публицисти Роберт Вилијам Ситон-Вотсон и Харолд Темперлеј, археолог Артур Еванс, публициста Хенри Викам Стид, лекар Елси Инглис. Масовни долазак британског лекарског особља у Србију организовале су Болнице шкотских жена, с Елси Инглис на челу, Британски Црвени крст с којим је у Србију стигла и Флора Сендс, будући добровољац у српској војсци, Српски потпорни фонд и друга удружења. Око 450 српске деце било је збринуто у Британији за време рата. Српска влада је, ради придобијања тамошње јавности за ратне циљеве Србије, у Британију послала Богдана Поповића, Павла Поповића, Јована Цвијића, Николаја Велимировића, Бранислава Петронијевића, Веселина Чајкановића, Тихомира Ђорђевића, Гргура Јакшића, Станоја Станојевића и друге истакнуте српске интелектуалце.

Културне везе, успостављене у време рата, опстајале су и у међуратном периоду. Тада ће у Београду бити оснивана удружења и клубови англофила (Англо-амерички југословенски клуб 1924, Удружење пријатеља Велике Британије и Америке у Југославији 1930, Друштво за ширење англосаксонске културе у Југославији 1935, Југословенско-британски институт 1940). Катедра за англистику на Београдском универзитету основана је 1929. Између два рата биће уочљиви и утицаји британске моде, архитектуре, као и прва прихватања енглеске и америчке масовне културе и забаве. У традицији мис Ирби и мис Мекензи, тада настаје Црно јагње и сиви соко Ребеке Вест, књига која ће до данас остати једно од класичних дела британске путописне књижевности.

Велика Британија је у новој, југословенској држави видела корисну брану пред руским бољшевизмом и немачким реваншизмом и настојала је да се не укључује у њене унутрашње сукобе. Већ у време рата британски интелектуалци око Ситон-Вотсона настојали су, међутим, да ојачају позиције Франа Супила и хрватских чланова Југословенског одбора у преговорима са српском владом. У тим круговима се веровало да ће у Југославији католички Хрвати и Словенци бити поузданији савезници Запада него православни Срби. У британској јавности ни после рата нису били ретки позиви на подршку хрватском отпору пред „великосрпским централизмом".

Окретање Краљевине СХС Француској, која је постала супарник Британије, подстакло је подршку Лондона амбицијама фашистичке Италије. Када би напетост у односима између Италије и Краљевине СХС запретила да изазове озбиљније поремећаје, као 1927–1928, Британија би посредовала и заустављала акције Рима. Односи између Британије и Југославије поправили су се после 1929, али су појава нацистичке Немачке 1933. и убиство краља Александра Карађорђевића поново променили односе снага.

Велика Британија је према нацистичкој Немачкој и фашистичкој Италији водила политику попуштања и смиривања и зато је кнезу Павлу Карађорђевићу и Милану Стојадиновићу саветовала да се претерано не зближавају, али и не сукобљавају са Хитлером и Мусолинијем. После немачке анексије Аустрије 1938. и комадања Чехословачке 1939, Британија је, иако није могла да обећа Југославији делотворну војну помоћ, упозоравала кнеза Павла да се сувише приближио Немачкој. Југословенски намесник је, међутим, све до избијања II светског рата успевао да своју политику усклади с интересима Британије и да се не супротставља Немачкој и Италији. Почетком 1941, после одлуке Хитлера да помогне Мусолинију у Грчкој и приступања Мађарске, Румуније и Бугарске Тројном пакту, започела је борба Немачке и Британије за превласт у Југославији. Черчилова влада нудила је скромну војну помоћ и тражила борбени савез Југославије са Грчком и Турском, који је и Турска избегавала. Хитлерове претње биле су много одређеније, па је, после ултиматума, 25. III 1941. Југославија приступила Тројном пакту. Два дана касније, српски официри су војним пучем, уз помоћ британске обавештајне службе и уз подршку грађана Београда, оборили кнеза Павла и владу Цветковић–Мачек. Тиме је изолована Велика Британија стекла савезника у окупираној Европи.

У заједничком нападу сила Тројног пакта, без помоћи из Британије, Југославија се распала, а влада и краљ Петар II склонили су се у Лондон. Од маја 1941. Британија је подржавала покрет отпора пуковника Драгољуба Драже Михаиловића, касније генерала и министра југословенске владе у одсуству. Масовни устанак у Србији, предвођен четницима Драже Михаиловића и партизанима Јосипа Броза Тита, завршио се масовним егзекуцијама над цивилима, па се Михаиловић одлучио за тактику избегавања већих сукоба и ишчекивања победе савезника на главним ратним фронтовима. С друге стране, Титови партизани настојали су да омасове своје редове да би извели комунистичку револуцију и преузели власт, па су настављали с борбама, нарочито ослоњени на Србе који су у НДХ били подвргнути усташком геноциду. Из практичних разлога везивања што већих непријатељских снага на Балкану, а и услед све видљивије спремности САД да у Источној Европи попуштају пред Совјетским Савезом, Британија је ишла све даље у подршци партизанима. Од пролећа 1943. британске војне мисије почеле су да стижу у њихове штабове, а од септембра исте године војне мисије Британије у штабовима Тита и Драже Михаиловића биле су истог ранга. На конференцији у Каиру у новембру 1943. Черчил и Рузвелт разговарали су о војној помоћи партизанима, а у децембру у Техерану, у сусрету са Стаљином, одлучили су да се партизани материјално помогну. У првој половини 1944. Черчил повлачи мисије из четничких штабова и са места председника краљевске владе у Лондону уклања српске политичаре. Нови југословенски премијер Иван Шубашић из Хрватске сељачке странке с Титом у јуну и новембру 1944. поставља темеље будућег уређења Југославије. У исто време, у нападима на немачке трупе, британско-америчка авијација разара српске градове. Посебно масовну погибију српских цивила изазвало је бомбардовање Београда на Ускрс 1944. Черчилов споразум са Стаљином из октобра исте године, према којем ће две силе имати подједнак утицај у Југославији, постао је беспредметан када су Шубашић и његов кабинет, у марту 1945, дали оставке, а Тито формирао привремену владу. Пошто је Черчил напустио Михаиловића, а затим и краља Петра II, Тито је напустио Британце и окренуо се Совјетском Савезу. Сукоб око Трста додатно је погоршао британско-југословенске односе.

После прекида веза Југославије са Совјетским Савезом 1948. сарадња Британије и Југославије обновљена је и учвршћена. У духу старе стратегије, зачете још у време лорда Палмерстона, британска дипломатија је подржавала осећање самосвести Тита и његових сарадника, не би ли их што успешније одвојила од туторски и заповеднички расположеног Стаљина. Титов отпор Стаљину могао је, такође, да делује као позив осталим комунистичким земљама на осамостаљивање, па је Југославија могла да буде корисно средство у подривању Варшавског пакта. Титу је зато у марту 1953. у Лондону приређен најсвечанији дочек. Он је тада са Черчилом и Идном водио разговоре о војној сарадњи и добио уверавања да ће Британија помоћи Југославији у случају напада СССР-а. Војни савез Југославије с Турском и Грчком, потписан наредне године, потврдио је приближавање Југославије Западу и НАТО-у. До 1955. Југославији је одобрено скоро 20.000.000 фунти британске помоћи. Измирење са СССР-ом после Стаљинoве смрти 1953. омогућило је, међутим, Титу да у наредним деценијама води политику очувања независности кроз лавирање између два сукобљена блока. Односи Југославије са Британијом, и поред повремених неслагања, остали су срдачни.

У процесу распадања Југославије Велика Британија подржала је сецесију Словеније, Хрватске и БиХ, учествовала у НАТО бомбардовању Републике Српске и СР Југославије, и била међу првим државама које су подржале одвајање Косова од Србије 2008. Последица ових догађаја била су масовна страдања и егзодус преко пола милиона српских цивила.

Милош Ковић

Привредни односи. После Берлинског конгреса (1878) Србија је 1. III 1879. свим заинтересованим земљама, укључујући и Аустроугарску, упутила позив да међусобно институционализују своје трговинске односе. У позиву се тражило да се пре дефинитивних решења закључе привремене конвенције. Прва је на тај позив одговорила Велика Британија, па је одговарајућа билатерална конвенција потписана у Београду већ 5. III 1879. Осим уобичајених одредби, Конвенција је садржавала само одредбу о највишем повлашћењу у билатералној трговини. Требало да траје до 1. V 1880. или да и раније престане да важи, ако би се до тога рока закључио стални трговински уговор. Први Стални уговор о пријатељству и трговини потписан је у Нишу 26. I (a ратификован 6. V) 1880. За разлику од других билатералних уговора Србије, склопљених тих година с разним европским земљама, овај Уговор нигде изричито не помиње начело слободног саобраћаја, односно начело слободне трговине и пловидбе. Уговором се одређује да ће поданици једне земље-уговорнице у другој земљи-уговорници уживати иста права као и домаћи у погледу привредног и приватно-правног положаја. Посебно се у вези с тим питањем утврђује примена начела највишег повлашћења. Исто тако, предвиђају се и уобичајена ослобођења од јавних обавеза. Србија је овим уговором приступила једностраној примени увозних царина на следећи начин: за најважније производе увезене из Велике Британије предвиђена је царинска стопа од 8% вредности робе (и то на бази CIF, тј. цене робе, укључујући превоз и осигурање, до српске границе), а то су били: метали и металне прерађевине, алат и сечива, машине и механизми, оруђе и машине за пољопривреду, предива и тканине, лончарска и порцуланска роба, минерална и пречишћена уља; за сву осталу робу максимална царина износила је 10%. Декларацијом уз билатерални трговински споразум, од 22. VI 1880. унета је још једна царинска стопа и то максималних 5% за вунена и памучна предива. Најзад, Уговором је било предвиђено да ће унутрашњи посредни намети (порези) моћи да оптерећују и одговарајуће увозне производе искључиво до нивоа који важи и за домаће производе. Иако је Уговор предвиђао укидање наплате трошарине и других дажбина у унутрашњем промету и на одговарајуће увозне производе двеју земаља, Србија је наставила с применом трошарине (за ракију, рум и друга „финија" пића, шећер, фабрички шпиритус, карте за играње, цигарет-папир, мирисне сапуне и др.), као и тзв. регалног данка (на увоз соли и дувана). Велика Британија је на то уложила протест, посебно због примењене трошарине, али не и регалног данка, јер увоза соли и дувана у Србију пореклом из те земље није ни било. У каснијем протоколу уз Уговор, потписаном 29. VII 1881. у Лондону, укинуте су трошарине на вино, рум и сва остала жестока пића, смањене су трошарине на цигарет-папир, карте за играње и мирисне сапуне, док су задржане за кафу и рафинисани шећер, којима је тада било додато и пиво. Овај трговински Уговор престао је да важи 6. V 1890, када је ступио на снагу нови, Привремени трговински уговор између Србије и Велике Британије, потписан 2. II 1890. у Београду.

До I светског рата трговина Србије с Британијом била је у знаку редовног и великог дефицита на српској страни, односно за 29 година тај дефицит се кретао између 3,2 милиона динара у 1885. и 11,4 мил. дин. у 1910. Био је то логичан резултат готово симболичног српског извоза (којег у више посматраних година уопште није ни било), док је он вредео више од мил. дин. једино у 1902. и посебно у 1907, када је, због Царинског рата с Аустроугарском, Србија покушала одмах да бар донекле преусмери свој извоз у треће земље, међу којима и у Британију, на чије је тржиште био преусмерен српски извоз свиња и уједначеног увоза који се кретао у висини поменутог српског дефицита. Тако је и удео Британије у укупном српском извозу порастао сa 0,29% у 1900. на 2,85% у 1907. Тиме је Британија дошла на седмо место земаља-партнера у српском извозу. Највећи такав удео ипак је био у 1906 (5,16%), када је Британија била на петом месту српских извозних тржишта (после Аустроугарске, Немачке, Белгије и Турске). Што се тиче српског увоза, Британија је трећи партнер у 1906 (с уделом од 10,3% укупног српског увоза) и у 1907 (с уделом од 14,48%), оба пута после Аустроугарске и Немачке. У посматраном периоду од 29 година робна структура по обиму и вредности сасвим скромног српског извоза била је такође веома оскудна. Извоз се, по правилу, састојао од два-три производа, док је увоз из Британије обухватао преко 50 група производа. Тако, на пример, у 1909. српски извоз чине свеже месо, његове прерађевине и воће, док су главни увозни производи били: памук (65% укупног увоза), вунена и остала предива, кожа и производи од коже, лан и друга индустријска влакна, хемијски и апотекарски производи, млинарски и слични производи, пиринач, фосилна горива и др. У ранијем периоду (1884–1892) из Британије потиче преко 50% укупног српског увоза пиринча, 30–50% увоза јестивог уља, 20–30% увоза кафе, 8–10% увоза сирових кожа итд.

У периоду између два светска рата (1918–1941) Велика Британија постепено постаје опет релативно значајан трговински партнер Србије, овога пута у оквиру сарадње Британије с Краљевином СХС (1918–1928) и Краљевином Југославијом (1928–1941). Због тога се учешће Србије у укупној трговини с Британијом може само процењивати. Тако су, на пример, у 1925. најважнији извозни производи Краљевине СХС на тржиште Британије били: неорганске материје (20,6 мил. дин.), производи шумарства (18,2 мил. дин.), грађевински материјал (земља, камен, 8,6 мил. дин.), житарице (7,8 мил. дин.), месо и прерађевине (2,6 мил. дин.), органска једињења (2,5 мил. дин.), фосилна горива (1,7 мил. дин.), млеко и јаја (1,6 мил. дин.), руде (1 мил. дин.) итд. Поредећи ову структуру с традиционалном структуром тадашњег српског извоза, може се закључити да је Србија имала значајан удео у извозу на британско тржиште свежег меса и прерађевина, млека и јаја, житарица, производа шумарства и др. Најважније ставке увоза из Британије у 1925. биле су: памук (213 мил. дин.), колонијална роба (кафа, зачини, 128,3 мил. дин.), фосилна горива (угаљ, 124,4 мил. дин.), машине и апарати (44,9 мил. дин.), вунена и друга влакна за предиво (40,7 мил. дин.), млинарски и слични производи (28,1 мил. дин.), гвожђе и производи од гвожђа (15,2 мил. дин.), пиринач (12,8 мил. дин.) итд. Ту је немогуће ближе утврдити удео Србије, с тим што је она сигурно из Британије увозила готово све поменуте производе. Краљевина СХС је 1927. закључила с Великом Британијом Уговор о трговини и пловидби, којим су били регулисани третман трговачких друштава и правни положај физичких лица – држављана страна уговорница. У периоду 1933–1939. Велика Британија је четврти трговински партнер Краљевине Југославије на страни извоза (њен удео у укупном југословенском извозу кретао се од 2,7% у 1933, до 9,5% у 1936) и пети партнер на страни увоза (удео Британије кретао се између 5,2% у 1939. и 10,1% у 1935). Најзаступљенији извозни производи на тржиште Велике Британије у 1939. били су: кудељно влакно за предива (82,9 мил. дин.), резана грађа букова (52,3 мил. дин.), ћурке заклане (23,5 мил. дин.), резана грађа храстова (19,5 мил. дин.), фризе букове (15,8 мил. дин.), јаја (15,7 мил. дин.), кудеља гребенана и чешљана (15,3 мил. дин.), кукуруз (11,4 мил. дин.) итд. Занимљиво је да је југословенски извоз у Британију вредео 366,7 мил. дин., односно био за 50% већи од увоза из Британије (242 мил. дин.). Најважнији увозни производи били су: шиваће машине (22,3 мил. дин.), путнички аутомобили (20,9 мил. дин.), овчија сирова вуна (17,7 мил. дин.), вунене тканине (15,2 мил. дин.), производи од алуминијума (10,7 мил. дин.) итд. Све те робе су се свакако увозиле и у Србију.

У периоду непосредно после II светског рата Велика Британија је поново значајан партнер Србије у трговини с иностранством, иако за тај период нема посебних статистичких података за тадашњу НР Србију него само за целу ФНРЈ. Изузетак је податак о извозу за 1951, у којој је Велика Британија на трећем месту у српском извозу, после САД и Западне Немачке, с вредношћу извоза од 323,8 мил. дин., односно уделом од 12,3% укупног извоза. Робна размена Србије с појединим земљама редовно се статистички прати од 1971.

У посматраном периоду робна размена Србије с Великом Британијом била је на релативно незадовољавајућем нивоу, узимајући у обзир трговинске потенцијале двеју земаља. Током првих 15 година овог периода Србија редовно бележи дефицит у билатералној трговини, који се креће од 13 до 197,1 мил. USD и по правилу је био већи од српског извоза у истом периоду. Затим наступа краћи период (1987–1990) у којем Србија први пут бележи суфицит у размени, који се креће од 12 до 77 мил. USD. Најзад, током последњих 20 година опет се јавља мањи или већи дефицит у размени с Британијом, који се креће од 11,8 мил. USD у 1991. до рекордних 120,6 мил. USD у 2008.

У 2008. Велика Британија је била 19. партнер Србије у извозу, са скромним уделом од свега 1,4% укупног српског извоза, као и 22. партнер у увозу (1,2% укупног увоза). Робна структура билатералне трговине и даље остаје недовољно диверсификована. У 2008. најважнији производи српског извоза били су: ауто-гуме спољне, топловаљани производи од гвожђа и челика у котуровима, цеви од рафинисаног бакра, смрзнуте малине, хартија и картон, пекарски квасац, канцеларијски намештај, кукуруз, дуван, одећа и др. На страни српског увоза то су били: лекови за продају на мало, багери и утоваривачи, путнички аутомобили, хартија и картон, каблови од ацетата, виски, дигиталне портабл машине, дијагностички и лабораторијски реагенси, машине за ливење метала, каблови и проводници, хемијски производи (дезодоранси, тоалетне воде, пасте и прашкови за зубе, пудери) итд. Највећи српски извозници у Британију су били: „ЈУ ЕС Стил" Смедерево, „Тигар" Пирот, Фабрика бакарних цеви Мајданпек, „Трајал Корпорација" Крушевац, Ваљаоница бакра Севојно, „Рума-гума" Рума, НИС Нови Сад, „Замбер доо" Врање, „Алтек (Аlltech)-Фермин" Сента, „Агена технолоџи" Београд, „Агропартнер" Лучани, РТБ Бор итд. Највећи увозници били су: „Фармасвис" Београд, „Terra Koevi" Београд, „Тетра Пак Продакшн" Београд, „ЈУ ЕС Стил" Смедерево, ДИН Ниш, „Делта Аутомото" Београд, „Перно Рикар" Србија Београд, „Велефарм" Београд, „Југохемија" Београд, „Тојота" СЦГ, Београд, „Агена технолоџи" Београд, „Радикс" Београд, „Teиком доо" Београд, „Каминс Дизел Мотори" Београд итд. Посматрано по врсти спољнотрговинског посла, у 2008. су у српском извозу доминирали послови купопродаје (61% укупног промета) и промет у слободним зонама (21%), док су увозни послови по правилу били купопродајни (93% промета). Британске инвестиције у привреду Србије су релативно мале: 2000–2007. износиле су 281 мил. USD. Највећи инвеститор био је БАТ (British American Tobacco), који је 2003. кроз приватизацију купио ДИВ (Дуванску индустрију Врање), другу по величини српску фабрику цигарета, за 87 мил. евра. Постоји начелни интерес британских фирми за улагања у српску пољопривреду, бањски туризам, ауто-индустрију, енергетику, телекомуникације, транспортну инфраструктуру, рударство и текстилну индустрију.

Сарадња привредних комора још није институционализована. Британски и српски пословни људи формирали су Британско-српску привредну комору. Она је почела да функционише у Лондону априла 2008, а у Београду фебруара 2009. Оснивачи су били 11 пословних људи-спонзора и четири компаније-чланице, међу којима и „Тигар" Пирот и консултантско-ревизорска кућа „Прајс Вотерхаус Куперс". Комора има за циљ да окупи пословне људе и компаније који су заинтересовани за развој и повећање трговине, инвестиција и других облика привредне сарадње између Британије и Србије. У области привреде између две земље до сада су закључени следећи билатерални уговори: Трговински споразум, Споразум о сарадњи у области примењене науке и технике, Споразум о међународном друмском превозу робе, Споразум о узајамном подстицању и заштити инвестиција и Споразум о ваздушном саобраћају.

Младен Обрадовић

Културни односи. На почетак контаката Велике Британије и српских земаља утицали су превасходно географско-историјски чиниоци. Због просторне удаљености и међународних прилика на европском континенту, до контаката два народа долази касније него с већином других европских народа. Претпоставља се и да су први Енглези прошли преко српских земаља тек крајем XI в. Путовали су ходочасници и крсташке војске, у којима је увек било и Енглеза. После турских освајања и губитка Свете земље, путовање кроз освојене земље било је веома ризично, па је већина Енглеза радије путовала на исток морем. Први поуздани подаци о контактима Енглеза и Срба потичу с краја XVI в. Тада су кроз Србију пропутовали Х. Остел и Х. Кавендиш. Број енглеских путника се повећава почетком XVII в. Неки од њих остављају записе који су често уопштени, али ипак садрже и корисне информације. Т. Главер је путовао преко Балкана у пратњи амбасадора Бартона. Корисне податке о крајевима, насељима и утисцима садрже путописи П. Мандија, Х. Бланта и Џ. Берберија. Нешто касније учени Е. Браун је путовао од Мађарске преко Србије до Грчке и назад и 1673. објавио веома вредан путопис. Учена леди М. Вортли Монтегју је пропутовала кроз српске крајеве убрзо после битке код Петроварадина 1717. и о томе оставила запис у бројним писмимa. Доста података o нама садржи и путoпис С. Лузињана из 1786.

Француска револуција и наполеонски ратови довели су до осеке путовања али не и интересовања Енглеза за Балкан. Лондонски Тајмс је од 1791. до 1815. објавио доста чланака о догађајима на Балкану, посебно о Првом српском устанку. Захваљујући њима Србија постепено израња из вековне анонимности. Мир у Европи и увођење паробродског саобраћаја на Дунаву, као и долазак првог британског конзула, пуковника Хоџиза, у Србију 1837, доводе до повећања британских путника. Неки су путовали цариградским друмом, други Дунавом, а већина је оставила вредне записе о Београду и Србији. Значајнији путници 30-их година XIX в. су: А. В. Кинглејк, М. Квин, Е. Спенсер, Џ. Пардо, А. Слејд и Џ. Паџет. Крајем 30-их година и у време уставобранитељске кризе кроз Србију је путовао и дипломата и археолог Х. Лејард. Четрдесетих година кроз Србију су путовали радозналији и више обавештени путници: Е. Арчибалд Пејтон, Џ. Пелгрејв Симпсон и већ поменути капетан Е. Спенсер. Пејтон је својим боравцима у Србији посветио целу књигу Србија, најмлађи члан европске породице (Лондон 1845; српски превод: Н. Сад 1996), која представља најобухватнији и најтемељнији приказ Србије британској јавности до тада. Такође је веома садржајан и путoпис капетана Спенсера Путовања по европској Турској 1850 (Лондон 1851). У првој половини XIX в. од изузетног културног значаја је активност Британског и иностраног библијског друштва, које је финансијски помогло штампање и дистрибуцију Новог завјета у преводу В. С. Караџића. Агенти друштва су у то време били најбољи познаваоци српског језика и српских културних прилика у Великој Британији.

У првој половини XIX в. појављују се и први озбиљнији покушаји да се прикаже историја Србије. Д. Уркарт је 1843. објавио Фрагмент историје Србије. Много је значајније, међутим, објављивање Ранкеове Историје српске револуције у преводу Л. Кер (Лондон 1847). Превод је дуго био најпоузданија информација о српској историји у Британији. Интересовање Британаца за Србију није јењавало током читавог XIX в., а било је посебно интензивно у другој половини XIX в., у кризама везаним за тзв. Источно питање 60-их година, у време Херцеговачког устанка и Српско-турских ратова 1876–1878. Бројни Британци су се нашли на лицу места у време ових догађаја и извештавали о њима. Посебно су значајне публикације: Мис Ирби и мис Макензи, Путовања по словенским крајевима европске Турске, 1867; Србија и Срби Вилијама Дентона, 1862; Пјешке кроз Босну и Херцеговину током устанка августа и септембра 1875 Артура Еванса (Лондон 1877) и Херцеговина и недавни устанак (Лондон 1877), дописника Тајмса В. Стилмана. Почетком XX в. опет су се догодили драматични догађаји – најпре Балкански ратови, а онда и велики светски рат – који су довели до зближавања Срба и Британаца и ратног савезништва.

Током I светског рата успостављени су многоструки контакти између Срба и Британаца. Већ на почетку рата у Србију је дошао велики број Британаца: медицинског особља, новинара, хуманитарних радника, војника, који су били на располагању српским војним и цивилним властима. После слома Србије и повлачења преко Албаније, велики број српских интелектуалаца се обрео у Великој Британији, где су пропагирали српске ратне циљеве и интересе (Б. и П. Поповић, Т. Ђорђевић, Ј. Цвијић, Г. Јакшић, В. Јовановић, Н. Велимировић, С. Стефановић). Њима су се придружили и бројни угледни Британци, осведочени пријатељи Србије – А. Еванс, Ситон-Вотсон, Е. Инглис – и захваљујући њиховој акцији британска јавност је током рата добила огромну количину разноврсних информација о Србији. Објављивани су стари и нови преводи српских народних песама, популарне и научне историје Србије. Највећа пропагандна акција у Великој Британији организована је поводом Видовдана („Kossovo Day") 1916. Одбор за прославу је развио широку акцију у коју је укључио многе институције. Одржане су бројне свечаности и објављено много публикација. Захваљујући активностима Одбора прикупљена су и значајна материјална средства која су омогућила школовање око 350 српске деце у школама и на универзитетима у Британији. Везе успостављене током рата одржаване су и после рата захваљујући и „енглеским" ђацима. Током рата и непосредно после њега објављено је много мемоара и дневника чланова разних британских, углавном медицинских мисија. Такође је објављено и неколико историја Србије и прва научно писана историја Историја Србије професора Кембричког универзитета Х. Темперлија (Лондон 1917). И у међуратном периоду везе Британаца и Срба биле су веома интензивне на свим нивоима. Основано је више англо-југословенских удружења. Бројни Британци посећују Србију и објављују своје путописе. Од њих се својом обухватношћу и књижевним квалитетима издваја дело Р. Вест Црно јагње и сиви соко: запис о путовању кроз Југославију 1937 (Њујорк 1941; српски превод: Бг 1989). Током II светског рата известан број Британаца био је присутан на територији Југославије, најчешће у својству делегата код партизана и четника. И они су објавили мемоаре, који су углавном пристрасни и следе званичну британску политику. Током кризе 90-их година XX в., као и већина интелектуалаца на западу, британски интелектуалци, уз ретке изузетке (Х. Пинтер), придружили су се антисрпској хистерији на западу и допринели сатанизацији српског народа.

Срби у Великој Британији. Због удаљености и историјских прилика Срби су касно почели да путују у Британију. Прве контакте су остварили Дубровчани, поморци, трговци и банкари, али они нису од већег значаја за културне односе. Д. Обрадовић је био први Србин који је остварио непосредан контакт с енглеском културом током свог боравка у Лондону. Трагови енглеских аутора, посебно есејиста, у његовим делима су бројни. После њега дуго није било Срба у Британији. Четрдесетих година XIX в. неколико српских интелектуалаца је боравило у Британији (К. Николајевић, К. Богдановић, Б. Атанацковић, Љ. Ненадовић). Њихове посете нису дале резултате у домену културе. Седамдесетих година Британију су посетили Светомир Николајевић, који је касније на Великој школи држао предавања о енглеској књижевности, и Ч. Мијатовић, који ће дуго живети у Лондону и са супругом Елодијом бити један од најзначајнијих посредника између двеју култура. Осамдесетих година у Енглеској је боравио и Љ. Недић, који је објавио доста радова о енглеској књижевности. Један исељеник-повратник, Н. Јовановић, одржао је 80-их година први курс енглеског на Великој школи.

Почетком XX в. већи број Срба одлази у Енглеску. Најзначајнији међу њима је био В. Јовановић Марамбо, који је по повратку објавио Енглеску библиографију о Источном питању у Европи (Бг 1908), која је остала непревазиђена као извор разноврсне британске литературе о нашим везама с Британцима од средњег века до почетка XX в. Oн je објавио и знатан број радова на основу података из Библиографије. Далеко највећи број Срба и бројни интелектуалци боравили су у Енглеској за време I светског рата, а Д. Митриновић је тамо заувек остао. Српски ђаци школовани у Британији били су вредни пропагатори британске културе. Један од њих, В. Поповић, дипломац Kембриџа и доктор Лондонског универзитета, оснивач је Kатедре за енглески језик у Београду 1929. За време и после II светског рата доста српских интелектуалаца је избегло из земље, неки и у Британију. Најугледнији међу њима су С. Јовановић и М. Црњански, којег је тегобни живот у изгнанству инспирисао за Роман о Лондону. После рата је у Енглеској живео Б. Пекић. После рата двосмерни културни контакти су били интензивни и поред осцилација у државним односима. Велики број англиста је био на студијским боравцима у Британији, а неки су тамо и докторирали (Владета Поповић, Веселин Костић, Вида Марковић, Драгиња Перваз). Велики број британских интелектуалаца – професора, књижевника, уметника, глумаца – гостовао је у нашој земљи (Вивијан де Сола Пинто, Алфред Хичкок, Лоренс Оливије, Вивијен Ли, Џуди Денч, Пол Скофилд, Маргот Фонтејн, Џон Бергер, Роберт Грејвс, Вистан Хју Одн, Греам Грин, Херберт Рид, Лоренс Дарел, Хенри Мур и др.).

Енглеска књижевност код Срба. Срби су се касно упознали с енглеском књижевношћу. Први Србин који је дошао у ближи додир са њом био је Д. Обрадовић, велики поштовалац енглеских рационалиста, чији утицај се осећа у његовим делима. После њега током већег дела XIX в. енглеска књижевност допирала је до образованих Срба углавном преко немачких превода, a енглеска књижевност почиње да се преводи и о њој пише тек када се повећао број зналаца енглеског, до чега је дошло тек после I, а нарoчито II светског рата. Англосаксонска књижевност је превођена углавном после II светског рата. Највише превода се налази у књизи И. Ковачевић Из старе енглеске књижевности (Бг 1969), а најсистематичније је приказана у Критичкој историји старе енглеске књижевности С. Деканић Јаноски (Бг 1988). Ни средњовековна књижевност није била много позната до новијег времена. Одломке из Чосера превео је Л. Костић, а Кентерберијске приче превео је тек 1983. Б. Хлебец. Eнглеска ренесансна књижевност постала је доступна у XIX в., углавном преко превода Шекспирових драма Л. Костића. О Шекспиру је доста и писано (Л. Костић, С. Николајевић, Ђ. Малетић), а његове драме су биле често на репертоару српских позоришта. Међу каснијим преводиоцима Шекспира истичу се С. Стефановић, Ж. Симић и С. Пандуровић, а преведена су сва Шекспирова дела. Критичке студије, чланци и књиге о Шекспиру у XX в. су веома бројни. Аутори књига су В. Поповић, А. Нејгебауер и В. Костић, чије двотомно дело Стваралаштво Виљема Шекспира (Бг 1994) представља врхунац наше шекспирологије. Шекспирови савременици су постали делимично доступни у преводима тек после II светског рата. Преведене су неке драме Т. Кида, К. Марлоа, Џ. Вебстера и Џ. Форда у избору Ренесансне трагедије (Бг 1959). Преведене су и неке комедије Б. Џонсона. Критички се највише писало о К. Марлоу. После рата је преведен и Ф. Бејкон. Метафизички песници, осим Џона Дона, нису привукли пажњу преводилаца и критичара. Од песника Пуританског доба највише је превођен Џ. Милтон, делимично још у XIX в., а 1989. је превeден цео Изгубљени рај. Д. Пухало је одбранио дисертацију Милтон и његови трагови у југословенским књижевностима (Бг 1966). И песници сентиментализма су привукли мало пажње. Поклониково путовање Џ. Банјана преведено је још 1879. Есејисти XVIII в. превођени су и имитирани (Д. Обрадовић). Доста је превођен и Д. Дефо. Џ. Свифт је рано постао познат: у XIX в. често је превођен у одломцима, али се о њему озбиљније писало тек у XX в. Гуливeрова путовања су преведена у целости 1956. Л. Стерн је преведен тек у XX в. Привукао је знатну пажњу критике и био предмет дисертације O. Хумо, Проблем времена код Стерна и Пруста (Бг 1960). Х. Филдинг је преведен тек после II светског рата, као и његов савременик Т. Смолет, док је Вејкфилдски свештеник О. Голдсмита преведен крајем XIX в. Од предромантичара једино је Р. Бернс био познат код Срба у XIX в. В. Блејк је превођен тек у XX в. Рецепција романтичара била је неуједначена. У XIX в. био је познат и слављен само Бајрон, чији култ није мимоишао ни нас. Доста песама је преведено, али са немачког и мађарског. Касније су га преводили А. Савић Ребац, В. Поповић и И. Секулић. М. Павић је 1969. објавио Бајронова Изабрана дела. О рецепцији Бајрона писали су И. Петровић (Лорд Бајрон код Југословена, Пожаревац 1931) и С. Кићовић Пејаковић (Енглеска књижевност у Срба у XVIII и XIX веку, Бг 1973). Бајрон је једини од енглеских романтичара утицао на наше, посебно на Б. Радичевића и Ђ. Jакшића. Други романтичари, Вордсворт, Колриџ, Шели и Китс, преведени су обимније тек после II светског рата, углавном захваљујући Р. Куић. В. Скот је био изузетно популаран код Срба још у XIX в., а својим историјским романима утицао је на наше романтичарске приповедаче. На српски су преведени скоро сви његови историјски романи. По популарности са Скотом се може мерити Ч. Дикенс, који је често превођен још у XIX в. Преведени су скоро сви његови романи. Његову рецепцију код нас најобухватније је приказао Н. Наумов (Дикенс код Срба и Хрвата, Бг 1967).

Џ. Остин, В. М. Текери и Џ. Елиотова су превођени углавном после II светског рата. Знатно су превођени и сестре Бронте и Т. С. Харди. Од викторијанских песника највише је превођен А. Тенисон, понешто још за живота. Његов сонет о Црној Гори превођен је више пута. Викторијански филозофи, историчари и есејисти, Т. Б. Mаколи, Џ. Стјуарт Мил и Х. Спенсер доста су превођени. Почетком XX в. код Срба је био веома популаран Оскар Вајлд. Превођен је нарочито између два рата, како драмска дела тако и бајке, а драме су му често биле на репертоару српских позоришта. Роман Слика Доријана Греја преведен је 1920. Џ. Б. Шо је такође био популаран, а превођене су и извођене његове драме. У првој половини XX в. изузетно је био популаран Х. Џ. Велс. Превођене су његове расправе, историјска и политичка дела, научно-фантастичне новеле и реалистички романи. Његов савременик Џ. Голсворди превођен je углавном после II светског рата, а више пута је објављена Сага о Форсајтима. В. Марковић је урадила и докторску тезу о њему. Ако се изузме избор приповедака, Џ. Конрад је превођен после II светског рата. Објављени су сви његови значајнији романи. О рецепцији Конрада код Срба писао је Б. Момчиловић. Велики модерни романсијери – Џ. Џојс, Д. Х. Лоренс, В. Вулф и О. Хаксли преведени су после рата. О њима, посебно о Џојсу, доста је и писано, а може се рећи да је његова техника „тока свести" утицала и на наш послератни роман. Греам Грин је такође доста превoђeн, а о њему су писали В. Марковић, С. Игњачевић и З. Пауновић. Осим ових, превођени су и мање значајни романсијери који су уживали велику популарност код шире читалачке публике, као Р. Луис Стивенсон и Р. Киплинг. Од модерних песника највише су превођени В. Батлер Јејтс и Т. Стернс Елиот. Превођене су појединачне песме, збирке поезије и Елиотови критичко-теоријски текстови. Највише њихових песама, као и песама других енглеских модерних песника (С. Спендера, В. Хју Одна, Д. Томаса, Џерарда М. Хопкинса, Т. Хјуза и других), налази се у Антологији савремене енглеске поезије 1900–1973 (Бг 1957) С. Бркића и М. Павловића. Од драмских писаца најпревођенији су С. Бекет, Х. Пинтер, Р. Харвуд; од песника Ш. Хини, а од прозних писаца Џ. Фаулс, И. Мекјуен, С. Ружди, Џ. Барнс, К. Ишигуро и др.

Српска књижевност у Великој Британији. Путописна и мемоарска дела, нарочито у ранијим вековима, информисала су британску јавност о општим, ретко о културним приликама у српским крајевима. Вeoма дуго народна поезија је била једина књижевна творевина доступна британској публици. Први помен српске народне поезије налази се у Општој историји Турака из 1603. До следећег помена народних песама проћи ће готово два века. До тога ће доћи посредно, преко превода Путовања у Далмацију А. Фортиса из 1778. Убрзо после Фортисовог путописа долази до наглог пораста интересовања за нашу народну поезију, што је и последица романтичарског интересовања за народно стваралаштво. Главни подстицаји долазе из немачког културног круга, од Гетеа и Хердера до Талфјеве. Преко немачких превода В. Скот је сазнао за Хасанагиницу коју је превео 1798, али је превод остао необјављен до XX в. Џон Бауринг објављује најпре приказе две Вукове збирке, а 1827. превод српских народних песама под насловом Народне српске пјесме. Servian Popular Poetry. Од овог превода интересовање за српске народне песме не јењава током читавог XIX в. Овоме је допринела својим преводом Ранкеове Историје српске револуције Лујза Кер. Преведен је велики број углавном епских народних песама, а о нашој народној поезији пишу и бројни британски путници. Године 1861. објављена је збирка превода наше народне поезије О. Мередита. Све је већи и број написа у часописима, а најзначајнији напис о нашој историји и култури у овом веку је Књижевност Срба и Хрвата слависте В. Морфила из 1878. Поред песама преведен је мањи број народних приповедака и пословица. О појединим књижевницима је било мало речи. Помињу се Д. Обрадовић, Б. Радичевић, Змај, Његош, а највише В. Караџић.

Ни почетком XX в. ситуација се није битно променила. И даље се преводи махом народна књижевност, боље него раније, а написи о њој су стручнији. Она постаје и предмет компаративних и антрoполошких проучавања. Прва студија ове врсте појавила се 1912. године, а аутор је Хенри Манро Чедвик, који у свом делу Херојско доба види српску поезију као наставак хомеровске традиције. У међуратном периоду објављена су два значајна дела. Исте, 1932. године појавила се књига Д. Суботића Yugoslav Popular Ballads: their origin and development, и капитално дело Х. М. Чедвика и Н. Чедвик Раст књижевности (The Growth of Literature), компаративна студија примитивних култура и народне поезије. Српска уметничка књижевност споро је допирала до британске културне јавности. Тек од оснивања славистичке катедре на Лондонском универзитету и часописа The Slavonic Review (1922), почињу да се систематичније објављују преводи српске прозе и поезије. Превођене су приповетке И. Андрића и Г. Божовића, песме М. и Ђ. Јакшића, В. Илића, и избор Дучићевих и Ракићевих песама. Његошев Горски вијенац je преведен 1930.

Због језика, британској културној јавности су били доступни и амерички преводи народне и уметничке књижевности, објављени у више антологија (Anthology of Modern Slavonic Literature in Prose and Verse, 1919; The Slav Anthology, 1931). После II светског рата повећава се број превода дела наших аутора. Од прозних писаца највише су превођени Андрић, Павић, Киш, Ћосић, Булатовић. Од песника и даље се доста преводе Дучић, Шантић и Ракић, а од савремених Васко Попа, најпревођенији српски песник, којем су у Великој Британији објављене и сабране песме (Collected Poems, London 1997) у преводу Е. Пенингтон. Превођени су и М. Павловић, Б. Миљковић, И. Лалић и др. Најрепрезентативнији избор српске приповетке у Британији објавио је 1966. С. Кољевић. На енглеском је објављено доста студија и чланака о српској књижевности у славистичким часописма, али мало монографија. Д. Вилсон је објавио монографију о Вуку Караџићу Тhe Life and Times of Vuk Stefanović Karadžić, 1787–1864 (Лондон 1970). Силија Хоксворт је објавила студију о И. Андрићу, Ivo Andrić: Bridge between East and West (Лондон 1984). У Лондону је одбрањена и докторска теза о Његошу, Njegoš on the Origin of Evil (Његош о пореклу зла) Ж. Р. Првуловића.

Српске теме у енглеској књижевности. Због ретких контаката и међусобног непознавања српске теме се у енглеској књижевности јављају касно, тек у периоду ренесансе. Тако Т. Гоф 1632. објављује драму Одважни Турчин или Мурат Први, са темом Косовске битке. У неколико драма и песама овог периода помињу се „Склавонци", „Склавонија" и Београд. Током XVIII в. мало је српских тема у енглеској књижевности, а најчешће су утопљене у интернационалне теме. Таква је поема Београд анонимног аутора из 1717, чија тема је опсада и освајање Београда од стране Евгенија Савојског. Опсаде Београда биле су популарне теме у Британији, па је oпсада из 1789. инспирисала и две опере под насловом Опсада Београда, обе изведене 1791. Годину дана касније изведена је и драма Хуњади или опсада Београда Хане Брант. Опсада Београда и крвава карловачка равница помињу се и у Бајроновој Опсади Коринта. Од Бајронових савременика једино је минорни песник Џ. Кроли објавио једну песму са српском темом, Црни Ђорђе (1830), чији је предмет Карађорђева смрт, али у неисторијској верзији. Опсадом Београда бави се и А. А. Вотс у песми Опсада Београда. Велика источна криза 70-их година XIX в. инспирисала је неколико британских стваралаца. Најпре је 1877. А. Тенисон објавио сонет Црна Гора, апотеозу Црној Гори, а затим се Р. Киплинг периферно бавио сукобима на Балкану у роману Светлост се угасила (Лондон 1890). Радњу драме Оружје и човек (Лондон 1898) Бернард Шо смешта у контекст српско-бугарског рата из 1885. У последњој деценији XIX в. објављен је једини енглески роман тога века у целости посвећен нама, Побратим (Лондон 1895), извесног П. Џоунсa, пун описа обичаја и веровања, са доста народних песама и приповедака утканих у радњу романа.

Током I светског рата објављено је неколико песама посвећених Србима. У књизи мемоара са Солунског фронта, Са Србима у Македонији (Лондон 1920), Даглас Волш је објавио две песме, а М. Хендерсон, чланица Болница Шкотских жена, посветила је Србима песму Млади Србин (1918). Поред непосредних учесника литерарним покушајем огласио се и Х. Кук, који је 1920. написао химничну песму Србији. И два романа Стивена Греама баве се српским темама – Видовдан (Лондон 1930) и Балкански манастир (Лондон 1936): први се бави сарајевским атентатом, а други ратним догађајима у Србији за време рата. У међуратном периоду Г. Грин је објавио роман Воз за Истамбул (Лондон 1932), чија радња се делимично догађа у Србији у току путовања Оријент експресом. Р. Вест је 1941. објавила свој монуметални путопис Црно јагње и сиви соко, једно од најзначајнијих дела једног британског аутора о Србији, вредно како због обиља материјала, дубоких увида у југословенско, посебно српско, друштво и историју, тако и због књижевних квалитета. После рата неколико британских књижевника је објавило дела инспирисана српским и југословенским ратним темама, од којих је већина мале уметничке вредности и личи на сценарије за ратне филмове. Од просека одскачу И. Во, аутор трилогије Mач части, посебно у трећем роману, Безусловна предаја (Лондон 1961), чија радња се догађа у Југославији за време рата. Л. Дарел у роману Бели орлови над Србијом (Лондон 1957), слика конфузну ситуацију у Србији после рата, са доста зловоље и пристрасности. Сукоби у Југославији 90-их година XX в. довели су до праве поплаве написа, у огромној мери пристрасних, писаних у склопу планетарне антисрпске пропаганде, коју је увелико подржала и Велика Британија.

Бранко Момчиловић

Пошто је од игумана светогорског манастира Светог Павла 1837. добио на поклон раскошно илустровано Четворојеванђеље серског митрополита Јакова (1354), лорд Карсон га је завештао Националној библиотеци у Лондону. На једној од његових минијатура први пут је приказана нека историјска личност као свештено лице. За време I светског рата из Народне библиотеке у Београду нестаје Никољско јеванђеље настало крајем XIV в. у Босни, које се некад чувало у манастиру Никољу. Овај рукопис данас представља део колекције Честер Бити у Даблину. У власништву Британске националне библиотеке у Лондону је и Служабник манастира Житомислића (1706), рађен према предлошцима из украјинских штампаних књига из XVII в.

Боравећи у Лондону 1785, Доситеј је дошао у посед књиге В. Хогарта Анализа лепоте (1753), у којој се образлаже а на насловној страни и приказује змијолика линија као идеал лепоте. Први превод романа Д. Дефоа Робинзон Крусо за српску читалачку публику (Будим 1799), Ј. Ф. Биндер илустровао је са седам гравира, од очевог савета преко бродолома до одласка са острва. У Лондону је 1844/45. боравио темишварски портретиста Павел, син Саве Петровића, који је сликарство учио у Бечу, а 1852. Д. Аврамовић у Единбургу регистровао је смрт неког даровитог сремског сликара Поповића.

У Краљичиној палати у Лондону се од 22. IV до 6. X 1907. одржавала Балканска изложба, чији је комесар био Марко Леко, ректор београдске Велике школе у пензији. Уз Србију су учествовале Црна Гора и Бугарска. Поред слика Крунисање цара Душана П. Јовановића и Свети Сава благосиља Српчад Ђ. Крстића, српска уметност је била изложена у три дворане: у првој су били експонати из Народног музеја, у другој су излагали чланови друштва „Лада", а у трећој слободни уметници. Затечена обиљем вредних уметничких дела на овој изложби, енглеска (Times, Standard, Daily Telegraph, Globe) и српска штампа (Вечерње новости, Самоуправа) о њима је донела бројне чланке. Мање је познато да је у трећој сали на лондонској изложби своје платно Жртва за отаџбину изложила академска сликарка енглеског порекла Анa Спред Влаховић, која је учествовала заједно са Б. Вукановић на Светској изложби у Паризу (1900) а са Н. Петровић на Првој југословенској уметничкој изложби у Београду (1904). Свих њених четрдесетак слика изгорело је приликом бомбардовања Београда 1941. Између 1915. и 1919. И. Мештровић је излагао у Музеју Викторије и Алберта у Лондону, Краљевском институту у Глазгову, Градској уметничкој галерији у Лидсу и Краљевској шкотској академији у Единбургу. Његова скулптура Страхињић бан налазила се једно време у сталној поставци Тејт галерије у Лондону.

Први српски сликар који се образовао у Енглеској био је Васа Поморишац. Боравећи у Лондону 1921–1924, похађао је школу Светог Мартина и Централну школу где је учио технику израде витража. За Музеј Викторије и Алберта 1922. као наруџбину израдио је три копије фресака из манастира Манасије. У његовим сликама са митолошком тематиком из лондонског периода (Парисов суд, 1923), приметни су утицаји прерафаелита, док у сликама са религиозном тематиком (Плач Мајке Божије, 1921; Свети Јован, 1922) до изражаја су дошли као са витража оштри и преломљени готички облици (В. Блејк). По повратку у Београд, Поморишац доноси технику витража у српску средину: у међуратном периоду он у овој сликарској техници изводи дела као што су Свети Ђорђе, Венера, Марс и Јунона, а после II светског рата израђује велике витраже у Старом двору и у хотелу „Метропол". Одмах по објављивању књиге српског архитекте Милутина Борисављевића Златни пресек у Паризу (1952), Рудолф Витковер, тада професор на Варбурговом институту, пише у Архитектонској ревији (The Architectural Review) приказ o његовом приступу проблему научне естетике у архитектури, под насловом Субјективни говор (Subjectivily Speaking). Витковеров осврт убрзаће појављивање Борисављевићеве књиге на енглеском (Лондон 1958). Готово истовремено Драгиша Брашован 1953. постаје почасни члан Краљевског удружења британских архитеката. Културни догађај без преседана, београдска изложба скулптура Хенрија Мура одржана у уметничком павиљону „Цвијета Зузорић" 1955, није пресудно утицала на српску скулптуру јер је она већ раније почела да се модернизује. Седамдесетих година ХХ в., велику популарност у свету и код нас доживљава ТВ-серија „Цивилизација" Кенета Кларка, која је промовисала одлике интелектуалног британског стила. Кларково вертикално познавање ликовних уметности, са умешношћу лаког прелажења из једног стила у други, модерно време је потврдило као неопходну одлику историчара и критичара уметности, коју су у српској историографији имали Светозар Радојчић и Лазар Трифуновић. У другој половини XX в. британско-српска културна и уметничка сарадња организована је на државном нивоу и углавном се одвијала преко Британског савета, а подразумевала је размену изложби и стручњака. Архитекта Љиљана Благојевић је живела и радила у Лондону (1989–1997), где је, осим неколико остварених пројеката, 1992. постала и члан Краљевског удружења британских архитеката.

Љиљана Н. Стошић; Миољуб Кушић

Тек основана српска национална позоришта су већ првих сезона на репертоар, између остварења осталих светских класика, ставила и дела Молијера, Игоа, Шилера, Лесинга и Голдонија, као и комаде највећег драмског писца Вилијама Шекспира. Тако је Српско народно позориште у Н. Саду 30. IV 1864, обележавајући 300 година од Шекспировог рођења, извело одломке из његовог Ричарда III у преводу Јована Андрејевића и Лазе Костића. СНП је 1869. играло Укроћену горопад у преводу Милана Костића и Млетачког трговца, који је исте године био и на репертоару београдског Народног позоришта, у преводу с немачког Јована Петровића, а у режији Александра Бачванског. Током потоње три деценије ова два позоришта приказала су Шекспирове комаде Краљ Лир, Отело, Ромео и Јулија и Укроћена горопад. Од других британских драмских писаца највише су извођена дела Бернарда Шоа. Народно позориште у Београду већ 1906. приказује његову комедију Цезар и Клеопатра, а 1922. Пигмалион. Исто позориште, али и СНП приказују 1924. Шоовог Ђаволовог ученика. Занат госпође Ворн је у НП у Београду премијерно игран 1921, а у СНП 1937. године. Данас заборављена драма Бекство Џона Голсвордија, у Србији много читаног романописца, играна је на сцени НП у Београду 1928. у новосадском и београдском театру до II светског рата извођени су и комади Чарлса Дикенса (Давид Коперфилд, Цврчак на огњишту), Оскара Вајлда (Лепеза леди Виндермир, Флорентинске ноћи, Салома) и многи други британски драмски писци.

После II светског рата наступа прави бум приказивања дела нових драмских писаца из Велике Британије. Почев од Самјуела Бекета, главног представника драме апсурда у свету, који је писао на француском, приказују се, пре свега у Атељеу 212, и драме истог смера Харолда Пинтера, Арнолда Вескера, Џона Луиса Сондерса, Едварда Бонда. Њихова појава, као и појава дела Јонеска и Мрожека, била је значајна као знак коначног раскида српске уметности са догмом социјалистичког реализма позних 40-их година. Касније су са успехом на српским сценама играни комади Роналда Харвуда.

Велику улогу у културној сарадњи са Великом Британијом одиграла су гостовања најеминентнијих позоришних ансамбала из Лондона и Стратфорда. Тако је 1957. у Београду гостовало Стратфордско меморијално позориште са Шекспировом трагедијом Тит Андроник, у режији Питера Брука, са Лоренсом Оливијеом у насловној улози и са Вивијан Ли у улози Лавиније. Исти ансамбл гостовао је и 1972. г. са представом „Краљ Лир" у којој је насловну улогу играо Пол Скофилд.

Од оснивања 1967. и БИТЕФ је упознавао београдску публику са новим британским ансамблима. Међу њима је најзначајније гостовање Ројал корта са историјском представом Спасени Едварда Бонда, који је том приликом дошао у Београд. На Битефу су приказане и представе Линдзија Кемпа, Чарлса Моровица, Најџела Чарнока, као и кореографије Марте Грејам, Мајкла Кларка и др.

Присуство српске позоришне уметности у Великој Британији је спорадично. У Ковентрију, побратиму града Београда, основан је 1958. Театар „Београд", али он није посветио посебну пажњу српској позоришној уметности (редитељ Марко Фотез поставио је у њему Дунда Мароја Марина Држића). Неколико британских позоришта приказало је драме Биљане Србљановић.

Јован Ћирилов

Велика Британија има посебно истакнуту традицију снимања свих подврста документарних, а нарочито путописних филмова. Није, стога, зачуђујуће да су њихови сниматељи већ почетком XX в. доспели и на просторе Балкана. Најактивније је било предузеће Чарлса Урбана (Charles Urban Trading Company), чији је сниматељ Чарлс Рајдер Нобл 1903. у Македонији снимио догађаје везане за Илинденски устанак. Већина призора је била реконструкција стварних догађаја, а у лондонској штампи су представљани као аутентични, ужасни и фасцинантни снимци. Почетком 1906. исто предузеће ангажује новинара Харија де Винта и сниматеља Макензија који реализују серију филмова о балканским крајевима под заједничким насловом Преко Балкана. Од 59 филмова, 13 је снимљено у Далмацији, 19 у Црној Гори, 10 у Босни и Херцеговини и 17 у Србији. Већина нису сачувани, али се поуздано зна да су са успехом приказивани у Великој Британији и широм света (па и у Сједињеним Америчким Државама). Од неоспорно највећег значаја је филм Крунисање Краља Петра I Карађорђевића, снимљен 1904. године. Осим крунидбене свечаности и свечане поворке у Београду, снимљени су још призори у Краљеву, у манастирима Жичи и Студеници, те на другим локацијама у Црној Гори и Далмацији. Аутор филма је Арнолд Мјуир Вилсон, правник, публицист, фотоаматер и почасни конзул Краљевине Србије у Шефилду, а сниматељ Френк Сторм Мотершо, искусни камерман Шефилдске фото компаније. Филм је готово у целини (56 минута) сачуван и обновљен у Југословенској кинотеци у чијем фонду се и налази.

Између два светска рата британска продукција се своди на реализацију туристичких репортажа, махом сниманих у Далмацији. Већ од почетка II светског рата савезници, посебно Британци, снимају документарне материјале о југословенској емиграцији (Краљ Петар II у Каиру, Краљ Петар II у Лондону, 1941), али и о јединицама Народноослободилачке војске формираним у Египту и јужној Италији. Најзапаженији од тих филмова је Логор у Ел Шату, посвећен нашим избеглицама, смештеним под шаторе уз обалу Суецког канала. Од почетка 1944. савезнички сниматељи активни су и на слободној територији под контролом НОВЈ. Познати су кадрови које је британски ратни сниматељ Слејд реализовао у Дрвару (стража испред пећине, маршал Тито крај ограде са двојицом енглеских ратних дописника), а затим и призори ратом опустошене Босне. Једносатни филм Њих 900 представља упечатљив документ о евакуацији у Бари (Италија) 900 рањених и болесних партизана са импровизованог аеродрома. Њега су реализовале екипе Филмске службе Британског краљевског ваздухопловства и Британске војске, под руководством Френсиса Барџеса. Британски репортери снимили су и дефиле партизанских јединица на Вису 1944, као и положаје на Сремском фронту у пролеће 1945. године. Посебно је значајан филм Мост, који су Британци снимили почетком 1945. у босанском градићу Рогатици. На 1000 метара траке регистрован је свакодневни живот пун занимљивих детаља. Две године касније редитељ Џек Чамбер урадио је монтажу. Филм је доспео и до архива УН, а 1963. су исти сниматељи поново дошли у Рогатицу и забележили промене које су се у међувремену десиле. Ратни извештач Кенет Родвел налазио се до фебруара 1945. у пратњи фелдмаршала Александера и снимао протоколарне детаље његовог боравка у Београду. У афирмативној функцији били су и кратки информативни филмови о избегличкој влади, заробљеничким логорима и акцијама наших пријатеља и људи из наше дијаспоре.

После II светског рата, сарадња се углавном огледа кроз копродукционе подухвате у домену играних филмова. Неке од њих режирали су британски редитељи: Војник (1966) Џорџа Брекстона рађен је у спомен на дечаке погинуле у НОБ, а Изадора (1969) Карела Рајша у спомен на велику плесачицу Исадору Данкан. Британски глумац, добитник Оскара, Хју Грифит играо је главну улогу у филму Смеђе око, зло око редитеља Роберта Енгаса, који је током 1966. у целости сниман у Дубровнику. Филмски и телевизијски стваралац Џон Тимоти Бајфорд од краја 60-их живи и ради у Београду. Током осамдесетих и почетком деведесетих у неколико филмова редитеља Мише Радивојевића, Бранка Балетића и Горана Марковића суделовала је британска продукција „Smart EGT pictures" из Лондона, иза које стоји наш пословни човек Ђорђе Зечевић. Велшки глумац и велика међународна филмска звезда Ричард Бартон играо је маршала Тита у филму Сутјеска (1973) Стипе Делића. Британски партнери су учествовали у продукцији филмова Време чуда (1989) и Туђа Америка (1995) редитеља Горана Паскаљевића, те Бело одело (1999) редитеља и глумца Лазара Ристовског. У филму Туђа Америка значајну улогу игра и британски глумац Том Конти. Филм Кориолан, на Шекспирове мотиве, редитељски деби познатог британског глумца Ралфа Фајнса снимљен је у Београду (2010). Од наших глумаца у британским филмовима посебно се истичу Драган Максимовић у главној улози (филозоф Гурђијев) у филму чувеног Питера Брука Сусрети са занимљивим људима (1979) и Раде Шербеџија у епизодној улози у тестаментарном филму култног редитеља Стенлија Кјубрика Широм затворених очију (1999). Глумци Ана Софреновић, Бранка Катић и Драган Мићановић, који живе и раде у Лондону, наступају и у значајним епизодним улогама у британским филмовима.

Никола Стојановић

Сарадња између Србије и Велике Британије у области музичке уметности одвијала се неравномерно, често је зависила од залагања и воље појединаца, а повремено је добијала и институционалну подршку. Њеном успостављању допринео је композитор, музички писац и диригент Коста Манојловић: од 1917. до 1919. студирао је на Оксфорду, а његов циклус соло песама Југословенске народне песме штампан је у Лондону. Као диригент Првог београдског певачког друштва, изводио је (1927, 1929) дела енглеских композитора, али и писао о енглеској музици (Историски поглед на музику у Енглеској, Бг 1931), те као главни секретар Јужнословенског певачког савеза помагао у организацији југословенске турнеје коју су 1930. за велику групу енглеских музичара приредили југословенско посланство и Енглеско-југословенско друштво у Лондону, а финансирао Централни пресбиро у Београду. О енглеској музици писао је и композитор, музиколог и музички критичар Милоје Милојевић. У Београду је 1936. Хамилтон Харти дириговао Београдском филхармонијом, а 1937. наступила угледна пијанисткиња Мајра Хес. У Србији су у међуратном периоду певали британски хорови, међу којима и Хор енглеских новинара. Домаћи уметници посвећивали су пажњу енглеском репертоару: Београдски квартет је 1929. изводио дела модерних енглеских композитора, док је 1937. одржано „Енглеско музичко вече" на којем су изведене вокалне композиције различитих епоха. Певачица народних песама Етел Луис певала је у Београду. Како је британски капитал био већински власник нашег радија, Британци су радили на промоцији своје културе и на овом медију: све југословенске радио-станице су 1936. на поклон добиле плоче са британском музиком.

Сарадњу у послератном периоду карактеришу многобројни концерти које српски музичари приређују у Великој Британији, а британски у Србији, али и школовање и усавршавање српских уметника у Великој Британији. Солисти, хор и оркестар Опере НП у Београду, са диригентом Оскаром Даноном, снимили су низ оперских дела за дискографску кућу „Дека" (1954, 1955) и, заједно са Балетом, имали запажене наступе на Међународном фестивалу у Единбургу (1962). Наше прослављене примадоне мецосопран Бисерка Цвејић и сопран Радмила Бакочевић наступале су у Ковент Гардену, где неколико деценија касније пева и Жељко Лучић, студент Б. Цвејић. Београдска филхармонија је свирала у Великој Британији, док су Краљевски филхармонијски оркестар Лондон и Лондонски симфонијски оркестар гостовали у Београду. Оркестром Београдске филхармоније дириговали су Сер Џон Барбироли, Колин Дејвис, Џон Причард, Сер Малколм Сарџент, Сер Невил Маринер, а као солисти наступали су тенор Питер Бејли, виолинисти Макс Ростал, Јехуди Мењухин, пијаниста Кендал Тејлор. Пијаниста Душан Трбојевић студирао је код Кендала Тејлора на Краљевском колеџу музике у Лондону, где је и концертирао. Виолиниста Александар Павловић дипломирао је на Краљевском колеџу музике у Лондону, на истој школи држао је и многобројне мајсторске курсеве, а у Великој Британији је наступао и као солиста, камерни музичар и диригент српског Камерног оркестра „Душан Сковран". На иницијативу Донате Премеру, преко Британског савета, у време ембарга, организовано је гостовање Кројцер гудачког квартета у Србији. Виолиниста Најџел Кенеди неколико пута наступао је у Србији. Виолинисткиња Ванеса Меј такође је била гост Београда. Српски гудачки квартет и Београдски клавирски трио свирали су у Британији. На Интернационалном музичком фестивалу у Ланголену у Велсу 1. награду освојили су Академски хор „Бранко Крсмановић", под вођством Богдана Бабића (1956), мешовити хорови КУД „Светозар Марковић" са диригентом Лазаром Бутом (1971) и КУД „Јосиф Маринковић" из Зрењанина под вођством Слободана Бурсаћа (1987). У Британији су гостовали Хор „Collegium Musicum" и Даринка Матић Маровић, као и Хор Саборне цркве „Свети Георгије" из Новог Сада са диригентом Богданом Ђаковићем. На Јехуди Мењухин такмичењу, основаном у Британији, трећу награду освојио је виолиниста Стефан Миленковић (1993). Пијаниста Александар Маџар добитник је треће награде на Међународном пијанистичком такмичењу у Лидсу (1996), а наступао је и са најзначајнијим енглеским, шкотским и велшким оркестрима. У оквиру сарадње ФМУ из Београда и Краљевског северног колеџа музике из Манчестера, у Великој Британији су гостовали виолиниста Сретен Крстић, пијанисткиња Дубравка Јовичић (касније се усавршавала код Кендала Тејлора), кларинетиста Никола Срдић, сопран Бранка Камбасковић, композитор и пијаниста Драгољуб Перић, виолиста Петар Младеновић, обоиста Драган Лазић и др. Д. Лазић је на БЕМУС-у свирао са гудачким ансамблом Гилдхол школе музике и драме. Виолиниста Матеја Маринковић предаје на Гилдхол школи музике и драме и на Краљевској академији музике у Лондону и редовно концертира у најзначајнијим салама у Великој Британији. Виолинисти Гордан Николић и Роман Симовић су концертмајстори Лондонског симфонијског оркестра. Као уметник светског реномеа, Г. Николић предаје на Краљевском колеџу музике и на Гилдхол школи музике и драме у Лондону, наступа са најзначајнијим британским оркестрима, бави се и дириговањем и уметнички је руководилац и концертмајстор српског оркестра Гудачи Св. Ђорђа, који је раније гостовао и у Великој Британији. Виолинисткиња Јасна Максимовић усавршавала се у Великој Британији, и већ годинама повремено држи мајсторски курс на Краљевској академији музике у Лондону. Виолинисткиња Марија Шпенглер учила је код Дејвида Такеноа на Гилдхол школи музике и драме и наступала у Великој Британији. Пијанисткиња Марина Милић Апостоловић усавршавала се у класи Џона Лила на Краљевској академији музике у Лондону и годинама живела у енглеској престоници, где је наступала и интензивно радила на промоцији српске музике, основала Фонд „Лаза Костић" и била оснивач и извршни директор Међународног пијанистичког такмичења „Карић". Пијанисткиња Маја Момчиловић Јордан настанила се у Великој Британији, где је наступала и, под окриљем Српског друштва у Лондону и Српског савета Велике Британије, организовала велики број концерата (нпр. циклуси „Звуци Балкана", „Српска недеља у Великој Британији"). Пијаниста Доријан Гринер школовао се, живи и наступа у Великој Британији, као и пијаниста Стефан Ћирић. Пијаниста Дејан Синадиновић гостовао је у Лондону, у којем се усавршавала и свирала и Јасмина Гавриловић; у Великој Британији су наступали пијанисти Рита Кинка, Ратимир Мартиновић, Милан Миладиновић, Ненад Радић и Маја Рајковић, оргуљаш Маја Смиљанић Радић, контрабасиста Слободан Герић, флаутисти Љубомир Димитријевић и Стана Крстајић, сопран Силва Вучковић Меквин. У Манчестеру се школовала и наступала харфисткиња Милена Станишић. Сопран Сузана Шуваковић Савић певала је у Лондону; Весна Опсеница је наступила уз клавирску сарадњу В. Миланковић. Пијаниста Дориан Лељак је предавач на Mеђународној летњој школи за пијанисте у Манчестеру и гостујући професор на Краљевском колеџу музике у Лондону. Снимци Хорa и оркестрa Радио телевизије Србије са диригентом Бојаном Суђићем емитовани су на Би-Би-Сију.

Пијаниста и композитор Бенџамин Бритн је са тенором Питером Пирсом наступао у Србији, а његова дела, као и дела Сер Џона Тавенера (који је за неке своје композиције био инспирисан средњовековном српском поезијом) и Јозефа Хоровица извођена су у Србији. Композитор Александар Обрадовић усавршавао се код Ленокса Берклија на Краљевској академији музике у Лондону. Као предавач на Гилдхол школи музике и драме гостовао је композитор Зоран Ерић, а његова Соната за виолу и клавир имала је светску премијеру у Вигмор холу у Лондону, где ју је на свом реситалу извео истакнути српски виолиста Дејан Млађеновић, уз клавирску сарадњу Александра Маџара. Композитор Исидора Жебељан остварила је изузетно плодну и успешну сарадњу с институцијама, музичким установама и појединцима у Великој Британији. Џенезиз фондација из Лондона поручила је њене опере Зора Д и Маратонци, као и два камерна дела. Академија Св. Мартина у пољима и Гудачки квартет „Бродски" имају њена дела на свом репертоару, а композиције су јој извођене у најзначајнијим просторима у Великој Британији (Национална галерија у Лондону, Вигмор хол и др.). Сарађивала је с оперским редитељем Дејвидом Паунтнијем. На Гилдхол школи музике и драме усавршавала се и композиторка Бранка Поповић и њена дела су више пута извођена у Великој Британији. Светски познати Ардити квартет на свој репертоар ставио је дела младе српске композиторке Милице Ђорђевић. Дела Василија Мокрањца, Душана Радића, Дејана Деспића, Марка Тајчевића, Мирослава Штаткића, Зорана Христића, Светислава Божића, Владимира Тошића, Небојше Јована Живковића, Ивана Јевтића, Вере Миланковић, Станка Шепића и других, извођена су у Великој Британији. Композитор Предраг Репанић често је инспирацију за своја дела налазио у канонима енглеских композитора, а том проблематиком бавио се и у теоријским радовима. Дела британских композитора извођена су на Међународној трибини композитора у Србији. Британски музичари учествовали су на Гитар арт фестивалу, као и на Фестивалу харфе у Београду.

Евидентни су и музиколошки контакти. Петар Бингулац је писао о Џону Ајерленду и Бенџамину Бритну. Професор на Оксфорду, слависта и музиколог Ен Пенингтон, писала је о композитору Стефану Србину и правилима изговора литургијског појања у Србији у XV в. Музиколог и англиста Димитрије Стефановић усавршавао се код Егона Велеса и докторирао музикологију на Оксфорду. Са Студијским хором Музиколошког института САНУ, чији је био дугогодишњи диригент, наступао је и у Великој Британији. Музиколог Даница Петровић се усавршавала на Оксфорду, а ту је дипломирао и магистрирао и музиколог Жарко Цвејић. На Универзитету у Манчестеру докторирала је музиколог Ивана Медић. Бројни српски музиколози, теоретичари музике, музички педагози, етномузиколози, остварили су студијске боравке у Великој Британији, учествовали у заједничким пројектима и симпозијумима или публиковали радове код британских издавача (Б. Ђаковић, Милош Заткалик, Љубица Илић, Растко Јаковљевић, Татјана Марковић, Марија Масникоса, Весна Микић, В. Миланковић, Биљана Милановић, Мелита Милин, Ивана Перковић, Д. Петровић, Милена Петровић, Тијана Поповић Млађеновић, Драгана Стојановић Новичић, В. Тошић). У Србији су гостовали или су у српским музичким публикацијама објављивали чланке истакнути британски музиколози (Џим Семсон, Мекс Педисон, Кристофер Вајли, Џонатан Крос, Пуих Ап Шон).

Британски савет улаже напоре да унапреди различите облике културне, па и музичке, сарадње Србије и Великe Британиje; многи српски музичари који су одлазили у Велику Британију, били су добитници стипендија Британског савета. Дани српско-британског пријатељства у Великој Британији, у оквиру којих се приређују концерти и музичко-теоријске манифестације, одржавају се уз помоћ српског Министарства за дијаспору.

Драгана Стојановић Новичић

Почетком 60-их година, под јаким утицајем енглеског инструменталног састава Шедоуси, у Србији су почелe да се формирају прве бит групе: Искре, Елипсе, Златни дечаци, Силуете, Далтони и др. На њихово формирање утицао је тада популаран филм „Весели клуб младих" у којем je уз Шедоусе наступао и певач Клиф Ричард. По угледу на њих и домаће групе почињу да на концертима и фестивалима често наступају са популарним певачима. Већ средином 60-их домаћа сцена почела је да се развија под јаким утицајем састава Битлси и Ролингстоунси. Најпре су рађени препеви њихових хитова, а почетком 70-их и домаће групе прелазе на сопствену ауторску музику. Битни састави тог периода су Црни бисери и Џентлмени. YU група је у раној фази била под утицајем Ерика Клептона, а Рок машина је настала на трагу британског хеви метал звука. Значајан утицај на домаћу сцену извршио је и састав Пинк Флојд. То је било најуочљивије у деловању група Тако, Игра стаклених перли и Корни група. Зрела фаза рада Битлса је посебно утицала на рад састава С времена на време. Занимљив ауторски приступ имали су Растко Ћирић и Горан Скробоња који су – руководећи се називима и временом настанка написаних, али никада објављених песама Битлса – на диску „The Rubber Soul project" (1996) снимили песме компоноване у њиховом маниру. Иако је формирана знатно касније (тек почетком 80-их), на домаћу блуз сцену посредно је утицао и британски блуз талас са краја 60-их година. Панк и нови талас имали су, међутим, јак утицај на овдашњу нову сцену готово у исто време када су се појавили у Енглеској (крајем 70-их). Најпознатији састави тог периода су Електрични оргазам, Шарло акробата, Идоли, Пекиншка патка, а касније Партибрејкерс, Луна, У шкрипцу, Екатарина велика, Дисциплина кичме, Обојени програм и др.

Петар Јањатовић

На пољу уметничке игре британско-српски односи зачињу се у првим деценијама XX в. и развијају неформално, зависно од потреба, могућности и околности. Појединачна размена се одвијала у оба смера, имала позитиван одјек и остварила значајан допринос афирмацији и развоју уметничке игре, а скоро сви који су у њој учествовали оставили су запажен траг у историји српског, односно британског балета. Већ 1928, кад су код нас чињени први кораци ка освајању класичне игре, у Београд и Нови Сад, као партнер Тамаре Карсавине са којом је већ остварио интернационалну репутацију, долази млади енглески играч Лестер Кејтон. Наташа Бошковић се 1931/32. усавршавала у Лондону код Николаја Легата, Љубов Јегорове и Брониславе Нижинске. Са трупом Оригинални руски балет Колонела де Базила, у Краљевској опери Ковент Гарден играла је 1946/47. и Нада Аранђеловић. Кореограф и педагог Дејм Нинет де Валоа, која је била оснивач Британског краљевског балета и почасни доктор Лондонског и Оксфордског универзитета, боравила је 1950. у Београду и посетила Балетску школу и Народно позориште. Похвалила је њихов рад и посебно истакла класу Милорада Јовановића, који ће целокупним, превасходно педагошким радом вишеструко задужити југословенски балет. У посети балетској школи у Београду био je 1952. и Арнолд Хаскел, велики познавалац балета и аутор бројних књига из те области, те дугогодишњи директор Балетске школе у Лондону. Школске 1955/56. у Лондону, у школи Седлерс Велс код Антона Долина усавршавао се Стеван Израиловски, првак балета СНП у Новом Саду. Исте године у Лондону, у циљу сагледавања могућих праваца реформе наших балетских школа, борави и Маргарита Дебељак, директорка Балетске школе у Новом Саду. На студијском усавршавању у Лондонској школи за савремену игру (центар за Европу за технику „грејем" коју води Роберт Кохан) боравила је 1979. и Љиљана Мишић, професор Академије уметности Универзитета у Новом Саду. Истакнути британски играчи гостују и у балетским представама Народног позоришта у Београду. Тако у Лабудовом језеру Петра Иљича Чајковског 1954. гостује Маргот Фонтејн (Одета-Одилија), у Жизели Адолфа Адама 1962. Андре Проковски (Алберт), а у обе наведене представе 1972. Лин Сејмор и Дејвид Блер. У Лабудовом језеру 1977. играју Патриша Руен (Одета-Одилија) и Николас Џонсон (Зигфрид), у балетима Силфиде Фредерика Шопена и Жизела 1980. Мајна Гилгуд и Џонатан Кели, а у Хофмановим причама Жака Офенбаха и Жизели 1982. солистички пар из Глазгова Норико Охара и Грахам Барт. Они, исте године, гостују и у представи Жизеле у СНП у Новом Саду.

Прво гостовање нашег балета у иностранству, које представља и први „продор" у балетску Европу, реализовано је 1951. када Балет Народног позоришта у Београду на фестивалу у Единбургу са изузетно великим успехом изводи балете Охридска легенда Стевана Христића и Лицитарско срце Крешимира Барановића у кореографијама Димитрија Парлића. У приказима објављеним у тамошњој штампи енглески балетски стручњаци високо оцењују наступе целог ансамбла и одају признање кореографу, солистима, сценографији, али и југословенској култури уопште. Критика не штеди комплименте ни за гостовање на фестивалу у Единбургу 1962, када су у кореографији Д. Парлића изведени балети Чудесни мандарин Беле Бартока и Рођење инфанткиње Волфганга Фортнера. У Београду 1959. гостује Фестивал балет из Лондона. Њихово извођење Grand pas de deux-а из балета Дон Кихот Лудвига Минкуса, те балета Младић–чаробњак Џона Џилпина, Штраусијада Јохана Штрауса Млађег и Силфиде Ф. Шопена наишло је на одушевљени пријем и публике и балетске критике која je нарочитo издвoјила изузетне солистичке интерпретације Џенет Мајнти, Џона Алдертона и Џ. Батурст. Краљевски балет из Лондона гостује на сцени Народног позоришта у Београду 1966. Прво вече играју одломке из балета Рајмонда Александра Глазунова, Лабудово језеро и Серенада П. И. Чајковског (кореограф Жорж Баланшин), те Сан летње ноћи Феликса Менделсона (кореограф Ф. Ештон), а друго балет Узалудна предострожност (Враголанка) Луја Херолда у кореографији Ф. Ештона. И њиховим извођењем биле су одушевљене и публика и балетска критика која нарочито истиче савршенство и склад у игри Маргот Фонтејн и кореографску инвенцију Ф. Ештона. Британски балетски ансамбли су присутни и на београдским фестивалима. Тако на Битефу учествују Лондонски савремени играчки театар на челу са познатим играчем и кореографом Робертом Коханом (1970), Трупа Мајкла Кларка (1987) и Краљевски Садлерс Велс Театар из Лондона (2009) који, извођењем балета Узалудна предострожност; У славу Шопена Анджеја Пануфника; Ни ума, ни слика Игора Стравинског; Гусар Л. Минкуса; Блудни син Сергеја Прокофјева и Синкопирања групе аутора, гостује и на Бемусу (1981). Трупа Рендом данс компани Вејна Мек Грегора (Краљевски балет, Лондон) била је учесник Београдског фестивала игре (2009).

Љиљана Мишић

ИЗВОРИ: Статистика спољашње трговине Краљевине Србије, за 1909. и за 1912. годину, Бг 1910, 1913; Први општински суд у Београду: Билатерални међународни уговори који су на снази у СР Југославији; Два века развоја Србије. Статистички преглед, Бг 2008.

ЛИТЕРАТУРА: В. М. Јовановић, Енглеска библиографија о Источном питању у Европи, Бг 1908; Д. М. Пантић, Спољна трговина и спољнотрговинска политика независне Србије, 1878–1892, Бг 1910; М. Димитријевић, Привреда и трговина у Новој Србији, Бг 1913; V. Popović, Shakespeare in Serbia, London 1928; M. Milojević, Anglo-Yugoslav Cultural Relations, London 1944; Љ. Алексић Пејковић, Односи Србије са Француском и Енглеском 1903–1914, Бг 1965; M. S. Anderson, The Eastern Question 1774–1923. A Study in International Relations, London – Melbourne – Toronto – New York 1966; Ј. Деретић, Доситеј и његово доба, Бг 1969; М. Б. Протић, Српско сликарство ХХ века, 1, Бг 1970; Београдска филхармонија 1951–1971, Бг 1971; В. Костић, Културне везе између југословенских земаља и Енглеске до 1700, Бг 1972; С. Кићовић Пејаковић, Енглеска књижевност у Срба у XVIII и XIX веку, Бг 1973; В. Костић, Дубровник и Енглеска 1300-1650, Бг 1975; Д. Стефановић (прир.), Стара српска музика: примери црквених песама из XV века, Бг 1975; V. D. Mihailovich, M. Matejić, Yugoslav Literature in English, Cambridge 1976; Д. Давидов, Српска графика XVIII века, Н. Сад 1978; P. Kennedy, The Realities Behind Diplomacy. Background Influences on British External Policy, 1865–1980, Glasgow 1981; Ј. Максимовић, Српска средњевековна минијатура, Бг 1983; Љ. Стошић, „In memoriam: Кенет Кларк (1903–1983)", СДИУС, 1983, 15; С. Петковић, „Рукопис манастира Житомислића из Британске библиотеке у Лондону", НС, 1984, 16–17; П. Волк, Историја југословенског филма, Бг 1986; В. Краут, „Miscellanea: Aна Влаховић (1858–1918)", ЗНМ, 1987, 13/2; Д. Херцигоња, Велика Британија и спољнополитички положај Југославије 1929–1933, Бг 1987; П. Бингулац, Написи о музици, Бг 1988; М. Војводић, Србија у међународним односима крајем XIX и почетком XX века, Бг 1988; З. Левентал, Британски путници у нашим крајевима од средине XV до почетка XIX века, Г. Милановац 1989; И. М. Петровић, Лорд Бајрон код Југословена, Бг–Пожаревац 1989; Б. Момчиловић, Из историје југословенско-британских културних веза од 1650. до II светског рата, Н. Сад 1990; Бајрон и бајронизам у југословенским књижевностима, зборник, Бг 1991; С. Вукобрат, Енглеско-српске књижевне везе, Бг 1992; Б. Момчиловић, Британски путници у нашим крајевима у XIX веку, Н. Сад 1993; С. Игњачевић, Земља чуда у изломљеном огледалу, Бг 1994; М. Јовановић, Првих седамдесет година. Балет Народног позоришта, Бг 1994; Р. Пејовић, Опера и балет Народног позоришта у Београду (1882–1941), Бг 1996; М. Зајцев, Свет у Баограду, Бг 1998; Д. Косановић, Д. Туцаковић, Странци у рају, Бг 1998; В. Јовановић, Европска сведочанства о Београдској опери: Гостовања од 1939. до 1969. године, Бг 1999; Р. Пејовић, Музичка критика и есејистика у Београду (1919–1941), Бг 1999; Д. Богетић, Југославија и Запад 1952–1955. Југословенско приближавање НАТО-у, Бг 2000; В. Голдсворти, Измишљање Руританије: империјализам маште, Бг 2000; S. G. Markovich, British Perceptions of Serbia and the Balkans 1903-1906, Paris 2000; А. Растовић, Велика Британија и Србија 1878–1889, Бг 2000; P. J. Cain, A. G. Hopkins, British Imperialism 1688–2000, Harlow 2001; Р. Пејовић, Српска музика 19. века: Извођаштво – Чланци и критике – Музичка педагогија, Бг 2001; Концертни живот у Београду (1919–1941), Бг 2004; Р. Гашић, Београд у ходу ка Европи. Културни утицаји Британије и Немачке на београдску елиту 1918–1941, Бг 2005; Ј. Денегри, Олга Јеврић, Бг 2005; Р. Ковачевић, Економски односи Србије са иностранством, Бг 2005; А. Растовић, Велика Британија и Србија 1903–1914, Бг 2005; Č. Antić, Neutrality as Independence. Great Britain, Serbia and the Crimean War, Belgrade 2007; П. Јањатовић, Екс ЈУ рок енциклопедија, Бг 2007; М. Ковић, Дизраели и Источно питање, Бг 2007; М. Павлићевић, Р. Јевтић, Привредна комора Србије 1857–2007, Бг 2007; Д. Живојиновић, Невољни ратници – велике силе и Солунски фронт: 1914-1918, Бг 2008; К. Томашевић, На раскршћу Истока и Запада: о дијалогу традиционалног и модерног у српској музици (1918–1941), Бг – Н. Сад 2009; М. Здравковић, Тело сања, Вш 2010; С. Војиновић, „Путовање по свету живописца Павела Петровића", КЛ, 2011, 100.

 

*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011)