БЕОГРАДСКА ЕПАРХИЈА

БЕОГРАДСКА ЕПАРХИЈА, постојала је већ у IV в. у античком Сингидунуму, у којем је хришћана било од краја II в. Често се помиње у време сирмијских сабора 357‒358. на којима су сингидунумски епископи Урзакије (?‒370) и Секундијан (370‒381) постали вође аријанаца на простору Мезије. У Сингидунуму је 366. одржан последњи сабор аријанских јеретика. Нестала је у VI в. у налету Авара и других народа који су уништили црквену организацију, али се 878. обновила под именом episcopatus Belogradensis, што је први помен словенског имена града. Тада је стављена под јурисдикцију Аквилејске патријаршије која је настојала да шири хришћанство међу Словенима. Хрисовуљом Василија II потчињена је архиепископији Охридској (1018) и добила право на 40 клирика и 40 кметова. Као српска епархија основана је у време краља Драгутина, на шта упућује писмо папе Николе IV из 1290, у којем се помиње православни епископ у Београду, који подиже цркве и доводи свештенике. У српским изворима се не помиње, јер је идентична са Мачванском епархијом чије је седиште било у Београду. Архиепископ Данило II у Житију краљице Јелене помиње „велику саборну цркву митрополитску" у Београду. С обзиром на то да тада у српској цркви није постојао митрополитански систем, ни ова дијецеза није имала ранг митрополије, него је епископ имао титулу митрополита будући да је Београд био највећи град, јак привредни и верски центар Драгутинове државе. Нестала је када су Мађари преузели Београд, али је обновљена у време деспота Стефана са рангом митрополије. Њен митрополит носио је титулу „егзарх свију српских земаља", са седиштем у храму Богородичиног успења у источном делу Доњег града. Б. е. је све до доласка Турака 1521. била бедем хришћанства. Имена београдских епископа позната су тек од XV в., што значи да је преживела унутрашње потресе и навале Мађара и Турака, римокатолика и ислама. Од XVI в. епископи носе титулу „београдско-сремски" будући да је Срем био под њиховом јурисдикцијом. Крајем XVII в. добила је део браничевске епархије. Оснивањем аутономне митрополије у кнежевини Србији (1830) њен епископ добио је титулу митрополита над осталим епископима у Србији, а црква у Србији организована је у рангу митрополије. Крајем XIX в. за извесно време придружена јој је Шабачка епархија. Уставом СПЦ из 1931. преименована је у Београдско-карловачку архиепископију.

ЛИТЕРАТУРА: Ј. Калић Мијушковић, Београд у средњем веку, Бг 1967; М. Јанковић, Епископије и митрополије Српске цркве у средњем веку, Бг 1985; Р. Грујић, Азбучник Српске православне цркве, Бг 1993.

Радомир Милошевић

*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011)