БИЉКЕ

БИЉКЕ, аутотрофни организми који апсорбују сунчеву енергију помоћу зеленог пигмента хлорофила и у процесу фотосинтезе од неорганских супстанци, угљендиоксида и воде, стварају примарна органска једињења која им служе за одржавање како њиховог живота тако и живота других организама на Земљи. Б. су примарни произвођачи хране и основа екосистема и ланаца исхране у биосфери. Поред тога, кисеоник у атмосфери потиче од активности б. с обзиром на то да се ослобађа у процесу фотосинтезе (фотолизе воде). Само око 300 врста б. не обавља процес фотосинтезе него паразитским или сапрофитским начином живота преузима неопходне неорганске и органске супстанце од фотосинтетишућих б. домаћина или из угинулог органског материјала. У најопштијем смислу б. припада укупно растиње на Земљи, дрвеће, жбунови, лијане, пузавице, епифите, ниске и високе зељасте врсте са цветовима или без њих, маховине, као и једноћелијске и вишећелијске алге. Б. су седентарни организми, покретни само преко својих расплодних органа (спора и семена), као и неких вегетативних структура (столоне, ризоми). У оквиру природног система организама на Земљи б. припадају царству Plantae које обухвата зелене алге, као примарне водене б. као и копнене б. које се могу класификовати на неваскуларне, без проводног система (маховине) и васкуларне са проводним системом (пречице, раставићи, папрати, голосеменице и скривеносеменице). Такође могу се поделити у односу на тип расплодних структура: на оне које се размножавају спорама (маховине, пречице, раставићи, папрати) и на оне које имају семена (цикаси, голосеменице и скривеносеменице). Укупан биљни свет неког региона или читаве Земље је означен као флора. Б. имају непроцењив економски значај за сваку људску заједницу. Култивисање и гајење б. биле су основа за развој пољопривреде и напредак цивилизације. Б. су важне за исхрану људи и домаћих животиња, као огревни и градивни материјал, сировина за израду одеће, папира, природних боја, уља, смола и многих лековитих супстанци. Изузетна је и естетска вредност б. за оплемењивање и унапређивање простора у којем људи раде и живе. Према најновијим подацима до сада је на Земљи описано 355.000 врста б., од којих је око 40.000 алги, око 20.000 маховина (укључујући јетрењаче), 1.200 пречица, 15 раставића, око 11.000 папрати, 160 цикаса, 1 гинко, 680 четинара и око 282.000 цветница. У Србији аутохтона флора обухвата преко 5.500 врста или 1.56% укупне светске флоре на површини 0.066% светске територије, и то: око 1.400 врста алги, 635 маховина, 7 пречица, 8 раставића, 50 папрати, 15 четинара и око 3.600 врста и подврста скривеносеменица. У односу на величину територије Србије то је сразмерно велико флористичко богатство, а такорећи све групе б. представљају непроцењиве биолошке ресурсе.

Владимир Стевановић

У народним обичајима Б. су приказане као део живог света, који има широку употребу у привредној делатности и људској симболичкој комуникацији. Кроз смену периода вегетације и мировања, односно сазревања, сушења и поновног ницања, б. могу исказивати регуларност промене у свету и моделовати кружно време: бескрајно понављање рађања–сазревања–смрти–поновног рађања. То је била и основа за грађење древних митова о умирућем и васкрсавајућем божанству. Преко опажања дрвета као статичног, вертикалног и троделног (корен, стабло, крошња), у култури се изражава идеја „осе света" и троделност космоса (подземни или хтонски свет, свет живих људи и свет богова). Поједини примерци дрвећа су места устаљених култова и могу се сматрати претечама храмова.

Може се утврдити одређени регистар симболичких обележја по којима се формира статус б. (пре свега дрвећа) у народној култури Срба, а и шире од тога. Он се гради на опозицијама: родно–неродно (питомо–дивље), глатко–бодљикаво, право–криво, цело–шупље, с једним стаблом – грмолико, пријатни–непријатни (оштри) мирис (или укус), необојено–обојено. Б. које се разврставају према првом члану опозиције ближе су људском и небеском, а према другом – демонском или хтоничном свету.

Према обележју блиско–далеко (своје–туђе) најближе човеку је родно дрвеће (воћке), а најдаље неродно, пре свега зимзелено дрвеће. Ово прво се по ритуалној улози може упоредити са стоком, а ово друго с дивљим зверима. Родно дрвеће је, као и стока, подложно урицању, њему се, као и стоци, пекао колач. За поједино родно дрвеће, као и за стоку, може се утврдити степен близине у односу на човека – најближа човеку је јабука, коју у неким случајевима може заменити дуња, а најдаљи крушка, орах, трешња, вишња, леска и др. У западној Србији на столу поред славског колача стављане су јабуке, које су представљале волове. Јабука има широку употребу у обредној пракси (рођење детета, свадба, годишњи празници, љубавне чини итд.). Родно дрво се не употребљава за грађевине, не ставља се на ватру, па се чак сматрало да није добро подићи кућу на месту где је посечен воћњак. Човек који је имао децу није смео да посече родно дрво (Косово). Низ забрана односи се на орах (сматрало се да ће умрети онај ко га посади када му дебло буде дебело као његов врат, да се на њему ноћу скупљају вештице, да је опасно спавати у његовој сенци, јер ће се човек разболети). Крушка (по правилу дивља) везује се за отворени или гранични простор и сматра се погодним местом за контакт човека с демонским светом.

Од дрвећа које се не сврстава у воћке највећу ритуалну вредност имају храст и липа. Храст (или цер) најчешће се узима за бадњак; на Св. Игњатија у јужној Србији домаћин је гранчицом храста честитао укућанима Нову годину. Око липа су били центри култа (помињу се свете липе); из липовог дрвета је најчешће вађена жива ватра; поред липа се у Херцеговини могло обавити венчање. Највише негативних обележја имају топола, јасика и врба, али и шипак и зова. Најјасније хтонско обележје има јела (као и неко друго црногорично дрвеће). Пошто врба брзо расте, њоме су шибали децу (на Младенце, Лазареву суботу, Цвети), да би на њих пренели снагу раста тог дрвета. У Босни (на планини Влашић) до скорашњег времена одржао се старији облик сахрањивања покојника у издубљеном деблу бора. У сваком атару села постоји по неколико, посебно поштованих стабала дрвећа, која се називају записи. Најчешће је то храст, али може бити и цер, брест, дивља крушка, јасен итд. Њих, на неком од пролећних празника, обилази поворка крстоноша или литија, док свештеник на њиховом деблу обнавља крст (одатле и назив „запис") и чита молитву. Дрво одабрано за запис није се смело користити за огрев и друге потребе и остаје на свом месту све док се само не осуши и иструли. Такође и дрво у које удари гром сматра се „нечистим" (на основу веровања да Бог муњом гађа ђавола) и не користи се ни за какве потребе. Верује се да је поједино дрвеће „сеновито", тј. да је „дом" вила (у пчињском крају – андра), које сурово кажњавају онога ко га посече, па чак и оне који само бораве испод њега. Зато су, из страха да их не стигне казна, када се сасече дрво, на његовом пању истом секиром секли кокошки главу или остављали камен. Кроз отворе испод жила старог дрвећа провлачили су се болесници ради оздрављења или нероткиње да би добиле децу. У бајању, кроз расцепљено дрво протурали су болесно дете.

Посебну улогу добијају б. које подлежу преласку из једног стања у друго, обично из привременог у трајније. То је случај с виновом лозом, конопљом (ланом), пшеницом. Промена кроз коју пролазе те б. може се асоцирати с умирањем и поновним рођењем. У неким случајевима обредна улога б. зависи од места на којем расту и времена брања или друге употребе. Посебан значај придаје се б. које расту поред воде (извора, реке), на граници атара села, на узвишеном месту, црквини, раскршћу, гробљу. Ноћење испод јасенка ради лечења обавља се на Ђурђевдан или Спасовдан; ивањско цвеће за венчић бере се на Ивањдан, лековите траве се скупљају између Велике и Мале Госпојине, босиљак се бере и освећује на Крстовдан итд.

Потреба за проналажењем одговарајућег средства за комуникацију с хтонским или демонским светом, те за откривањем закопаног блага, створила је представу о постојању чудотворних б. Код Срба је то расковник, за који се верује да отвара сваку браву и свако место на земљи где је закопано благо, као и да омогућује бесплодној жени да добије пород. Пут до те б. најчешће води преко појединих животиња које имају хтонска обележја (корњача, јеж, змија, птица жуна). У веровању и предању помињу се и друге б. са чаробним могућностима – цвет папрати, семе белог лука, вратолом, куманика, бадељ или сјекавац итд. Посебно значење придаје се тиси, за коју се сматра да човека и стоку штити од урока и других злих утицаја. Познато је више варијаната приче како је човек „злоочник" погледом зауставио све волове који су орали у пољу осим једног пара који је имао комадић тисовине у роговима (Босна).

Љубинко Раденковић

ЛИТЕРАТУРА: Т. Р. Ђорђевић, Природа у веровању и предању нашега народа, 1, Бг 1958; В. Чајкановић, Речник српских народних веровања о биљкама, Бг 1994; В. Стевановић, В. Васић (ур.), Биодиверзитет Југославије са прегледом врста од међународног значаја, Бг 1995; Љ. Раденковић, Симболика света у народној магији Јужних Словена, Ниш–Бг 1996; Кодови словенских култура, Биљке, 1, Бг 1996; М. Sabovljević et al., „Check-list of the mosses of Southeast Europe", Phytologia Balcanica, Sofia, 2008, 14(2).

*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011)