БУЈАНОВАЦ
БУЈАНОВАЦ, град у долини Јужне Мораве, северно од споја Биначке Мораве и Моравице. Центар је општине површине 461 км2 са 59 насеља. Источно од града пролазе ауто-пут и железничка пруга Ниш–Скопље. Од њега се одваја пут ка западу према Гњилану и Урошевцу. Врање се налази 16 км према североистоку, граница према Македонији 27 км јужно, а покрајинска граница 10 км западно. Смештен на 390–410 м н.в., град се развија дуж локалних путева, улице су кривудаве и имају радијалан распоред. Помиње се 1379. Под турском влашћу био је од 1455 (или 1427) до 1912. У XVI в. био је српско насеље: 1519. имао је 32, 1528. 33, а 1570. 43 хришћанске породице. Расељен је крајем XVII или почетком XVIII в., у време Велике сеобе Срба. После тога досељавали су се преци данашњег српског становништва. Насељавање Арбанаса из северне Албаније и Малесије почело је у XVIII в., а касније су се насељавали и Цигани (Роми) из околних насеља. Албанци су се највише доселили у периоду 1878–1912, али је и поред тога крајем XIX и почетком XX в. насеље у основи било српско, о чему сведоче називи његових махала (Бекријска, Белчинска или Жеља, Божанска, Горња, Поповска или Крстинска, Стошинска). Само једна махала носи назив по новим насељеницима Турцима и Арнаутима. Б. је 1921. имао 417 домова и 2.149 житеља. У тадашњем срезу Прешево било је 37.517 становника, од којих 52,9% православне, а 47,1% муслиманске вероисповести. У Б. је 1948. живело 4.144 становника, од којих 84,6% Срба, 12,3% Цигана и 2,3% Шиптара, а 2002. било је 12.011 становника, од којих 36% Срба, 32,1% Рома и 29,9% Албанаца. На територији општине живело је 43.302 становника. У граду се налазе православни храм, џамија, све општинске службе, дом здравља, две основне (српска почела са радом 1847) и две средње школе, дом културе и библиотека, фабрике минералне воде и безалкохолних пића, производа од гуме, акумулатора, котлова, алата, грађевинског материјала, намештаја, сунђера, синтетичке вате, тепиха, дуванска и конфекцијска индустрија.
Драгица Р. Гатарић
Код Б. се налази рудник антимона. Експлоатација кварцних жица с антимоном на подручју Б., у селу Трновац, почела је у XIX в. После више прекида обновљена је 1937. на локалитетима Трновац, Ћифте Поток, Доња и Горња Брезица, Стоженин До, Цигански Поток и др. У то време, на експлоатацији је било ангажовано 350–400 радника. Уочи II светског рата руда и концентрат из лежишта прерађивани су у Лисанској и Зајачкој топионици. До 1944. произведено је 4.099 т руде, односно 1.005 т метала. Флотација капацитета 8.000–9.000 т/год., жичара за транспорт руде дужине 5 км и други руднички објекти изграђени су 1950. У периоду 1950–1958. произведено је око 1.100 т метала. Због нерентабилности производња је обустављена 1958.
Раде Јеленковић
ЛИТЕРАТУРА: Љ. Поповић, Рударство и топионичарство антимона Југославије, Бг 1999; Географска енциклопедија насеља Србије, I, Бг 2001.
*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011)