БАНКЕ БИЉНИХ ГЕНА

БАНКЕ БИЉНИХ ГЕНА, институције за чување, проучавање и размену биљних генетичких ресурса. Биљни генетички ресурси могу да се чувају на месту где су пронађени („in situ" – најприроднији начин) или пренети у посебне услове („ex situ"). Начин чувања зависи од биљне врсте и многих других чинилаца (безбедности налазишта, угрожености врсте, материјалних средстава, организације, приоритета и др.). Најчешћи начин чувања генетичких ресурса у „еx situ" статусу је чување у б. б. г. које представљају доста скуп, али и најпоузданији начин за очување варијабилности унутар врсте. Када су добро програмски оријентисане, опремљене и научно-стручно оспособљене, оне представљају најдрагоценији извор информација и трезор гена који стоји на располагању научним радницима и оплемењивачима биљака. У б. б. г. чувају се, по правилу, „активне" и „базне" колекције. Радне колекције чувају истраживачи који се баве проучавањима, оплемењивањем и селекцијом тих врста. Према надлежности, б. б. г. могу да буду националне и међународне. Националне банке представљају неопходну инфраструктуру за спровођење националних програма очувања и одрживог коришћења биљних генетичких ресурса. Према намени могу да буду опште или специјализоване. Узорци који долазе у банку (из колекционих експедиција или из размене са другим банкама или организацијама) подлежу међународно прихваћеној процедури: за врсте које се чувају у семену – идентификација, умножавање, класификација, утврђивање чистоће, влаге, здравственог стања, клијавости, сушење и одлагање у хладне коморе. Чување узорака може да буде на средњи рок (до 20 година) – у коморама са контролисаном температуром (+4 °С и 40% релативне влажности ваздуха) и на дуги рок (преко 50 година) на -20 °С. „Активне колекције" служе за чување узорака на средњи рок у току њиховог проучавања, умножавања и размене са корисницима. На дуги рок се чувају „базне колекције" у које улазе потпуно обрађени узорци и такозване језгровне колекције. Врсте које не могу да се чувају у семену чувају се у „живим колекцијама" или у условима криопрезервације (-196 °С ). Приликом првог уласка узорка у б. б. г., он добија матични број који га прати док постоји. О свим узорцима води се прописана документација која се састоји од пасошких података, карактеризације и евалуације и која прати сваки узорак приликом размене. Праћење узорака омогућава специјализовани информациони систем. Информациони системи свих б. б. г. су компатибилни и отворени за све кориснике. Оснивач научног приступа проучавању биљних генетичких ресурса, велики руски научник Н. И. Вавилов (1887–1944), реорганизовао је рад ботаничког института (који је, под именом Биро примењене ботанике, основан 1894) и током 30-их година сачинио прву националну б. б. г. Данас у свету постоји 1.400 банака гена где се чувају узорци у семену.

Средствима савезног буџета, а на иницијативу и у организацији Савезног комитета за науку и технологију, 1990. започета је реализација пројекта „Изградња б. б. г. Југославије" у Земуну. Пројектовани капацитет је 100.000 узорака базне колекције и 40.000 узорака активне колекције Пројектовани су и услови за криопрезервацију (-196 °С) за 100.000 узорака. Савезни пројекат „Формирање генофонда за потребе б. б. г." завршен је 1992. Прикупљени и делимично обрађени узорци чувају се у коморама Института за кукуруз у Земун Пољу (у семену), винове лозе у колекцији у Сремским Карловцима – на Огледном добру Пољопривредног факултета из Новог Сада (505 узорака), а резервна колекција (465 узорака) чува се на Школско-огледном добру Пољ. ф. из Земуна у Радмиловцу. Део националне колекције воћних врста (415 узорака од 12 врста) налази се у колекцијама Института за воћарство у Чачку, Технолошког института у Зајечару, Института ПКБ у Падинској скели, Пољ. ф. у Новом Саду и Пољ. ф. у Земуну. Национална колекција биљних генетичких ресурса Србије располаже са 4.238 узорака од 249 биљних врста чуваних у семену.

ЛИТЕРАТУРА: E. H. Roberts, „Genetic conservation in seed banks", Biol J Linn Soc, 1991, 43, 1; O. N Frankel, A. H. D. Brown, J. J. Burdon, The conservation of Plant Biodiversity, Cambridge 1995; М. Пенчић, „Банка биљних гена – начин очувања и коришћења генитчке варијабилности биљака", Scienific Review, 2000, 20-30; N. K. Rao, P. J. Bramel, „Manual of genebank operations and procedures", Technical Manual, 2000, 6; Th. J. L. van Hintum etc., „Core Collections of plant genetic resources", IPGRI Technical Bulletin, 2000, 3; J. M. Engels, L.Visser, A guide to effective managment of germplasm collections, Rome 2003.

Милутин Пенчић

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)