БЕРГЕР, Јосип

БЕРГЕР, Јосип, психолог, психотерапеут, универзитетски професор (Нови Сад, 15. VI 1929). Студије психологије завршио 1955. на Филозофском факултету у Београду, где је и докторирао с тезом о ваљаности психолошке дијагнозе (1969). Радио на Неуропсихијатријској клиници Медицинског факултета у Београду, а касније на Неуропсихијатријској клиници на Авали, где је као шеф Психолошког одсека поставио програмске темеље клиничкопсихолошког рада у психијатрији. Био је консултант Судско-психијатријског одсека Неуропсихијатријске клинике у Београду, Института за борбу против алкохолизма, Института за ментално здравље у Београду и пријемног одељења Казнено-поправног дома у Сремској Митровици. Покренуо и уређивао Клиничке свеске (1971), први стручни часопис из клиничке психологије у Србији, и Часопис за клиничку психологију и социјалну патологију (1980). За редовног професора на Одељењу за психологију ФФ у Београду изабран је 1981. Био је шеф Катедре за клиничку психологију и управник Одељења за психологију ФФ. Увео низ новина у студије и праксу клиничке психологије, те оформио предмете Методе клиничке психологије (данас Психодијагностика) и Клиничку психологију. Пензионисан 1994.

У првом периоду своје делатности посветио се развоју метода и праксе клиничке психологије. У свом капиталном делу Психодијагностика (Бг 1979) разматра методолошке основе клиничке психологије и начела рада примењене психологије. Своју клиничку делатност започео је прилагођавањем и стандардизацијом основних инструмената за рад клиничког психолога, Векслеровог индивидуалног теста интелигенције одраслих, пројективног Роршаховог теста и др. Резултати клиничких и истраживачких провера овог теста дати су у књизи Пројективна психологија – Роршахов тест (Бг 1989). Б. је модификовао инвентар психопатолошких особина личности MMPI (и М. Биро, Практикум за примену и интерпретацију MMPI, Бг 1981), а резултати иновација Теста недовршених реченица (ТНР) приказани су у књигама Инвентар персоналних ставова (Бг 1993) и Животне теме и персонални ставови – концепт, провера и примена (и С. Вукобрат, Бг 1998). Аутор је и упитника базичних ослонаца личности. Клиничка психодијагностика била је доминантна тема његовог рада, чије је средишње место заузимао методски концепт мултиинструменталности испитивања личности применом батерије. Своје оцене и препоруке изложио је у монографији Синопсис – Питања психолошке процене личности и интеграције: потрага за психолошком истином (Бг 2003).

Током свог радног века Б. се посветио и психотерапији. Едуковао се у Лондону, Њујорку и другим центрима у САД за трансакциону анализу (TA). На клиници на Авали бавио се третманом пацијената с неурозом и поремећајима личности, те организовао едукацију из трансакционе психотерапије. Клиника на Авали тако је постала први центар за TA у Југославији, тесно повезан с међународном ТА организацијом. Своја сазнања и искуства терапијског проширења клиничке психологије изложио је у књизи Трећи родитељ – нови правци групне психотерапије (Бг 1986). Даљи допринос психотерапији била је књига Психотерапија од лека до утопије (Бг 2000). Резултати његовог синтетичког приступа терапеутским правцима изложени су у књизи Психолошки потпорни систем: модел базичних ослонаца личности (Бг 1995). Двоструки је добитник награде „Др Борислав Стевановић" Друштва психолога Србије, а у два наврата биран је за председника овог друштва, чију је награду за животно дело добио 2006.

ДЕЛА: и М. Биро, С. Хрњица, Клиничка психологија – индивидуална и социјална, Бг 1990; Психотерапија од лека до утопије: концепти, пракса и истраживања, Бг 2000; и М. Митић, Увод у клиничку психологију: одабрана поглавља, Бг 2007.

Жарко Требјешанин

*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011)