БОРОЈЕВИЋ, Славко

БОРОЈЕВИЋ, Славко, агроном, генетичар, универзитетски професор (Кнезовљани код Костајнице, 21. XI 1919 – Нови Сад, 19. IX 1999). Рат му је прекинуо започете студије Пољопривредно-шумарског факултета у Загребу. Године 1941. приступио НОП, а 1945. демобилисан у чину потпуковника. Започете студије завршио 1947. Асистент генетике на Пољопривредно-шумарском факултету у Загребу постао 1948. а докторат наука стекао 1953. са темом „Хетерозис код ражи произведен укрштањем домаћих популација и сората". Доцент је постао 1956, а 1957. прешао на Пољопривредни факулет у Новом Саду, где је изабран у звање ванредног, а 1962. и редовног професора генетике и оплемењивања биљака. Од 1951. био на специјализацији из генетике и оплемењивања биљака на Карнегијевом Институту у Вашингтону и у Колд Спринг Харбору у Њујорку, на Универзитету Минесоте у Сент Луису (САД), а затим 1961. у Институту за оплемењивање биљака у Болоњи и Институту за генетику у Риму. На Пољ. ф. у Новом Саду руководио постдипломским студијама, као и вишегодишњим експериментима селекције, који су се одвијали на огледним пољима „Римски шанчеви" код Новог Сада, што је довело до крупних открића у производњи високородних сорти пшенице и других биљака. Његовим залагањем 1956. основана су три југословенска центра за рад на унапређењу и производњи пшенице (у Новом Саду, Загребу и Крагујевцу), чији је координатор био до 1980. Био је носилац два међународна пројекта заједно са стручњацима из САД (1973–1977, 1985–1990) и иницијатор за заснивање међународних огледа са пшеницом по јединственој методологији.

Дао је значајан допринос у више грана биљне производње и генетике, те постигао открића у генетској детерминацији квантитативних особина, у теоријском приступу оплемењивања биљака, у развитку модела за прозводњу високородних култивара пшенице и других биљака, коришћењу генетичких потенцијала при специфичним агро-економским условима гајења биљака, у стварању банки гена и повећању приноса биљака. Упутства за рад на оплемењивању, као и бројна предавања, умножавао је у виду приручника за селекционаре и студенте. Од седам књига које је објавио истиче се уџбеник Генетика (са К. Боројевић, Н. Сад 1971), као и Принципи и методе оплемењивања биљака (1984. и 1990) која је преведена на руски и енглески језик. Креатор је и коаутор великог броја биљних култивара, од којих су многи прихваћени и гајени у Србији и у свету: 92 типа високородне озиме пшенице, 19 култивара јаре пшенице и један тритикале култивар. Они су битно допринели повећању производње пшенице у Југославији 70-их и 90-их тих година, па је ова достизала и преко 10 т/ха. Неки од ових култивара сада се гаје и у другим земљама Европе и ван ње. Б. је тако постао оснивач у свету познате „Новосадске школе оплемењивања биљака". Ширењу знања о генетици и оплемењивању биљака допринео кроз бројна предавања, семинаре, популарне чланке и приручнике, као и бројне контакте са стручњацима из наше земље и иностранства (више од 40 страних стручњака се обучавало и размењивало искуства боравећи на Пољ. ф. у Новом Саду код Б.).

Године 1970. изабран је за иностраног члана Свесавезне Академије Пољопривредних Наука СССР, а 1977. примио почасни докторат од Универзитета агрономских наука из Геделеа у Мађарској. Од 1979. је редовни члан ВАНУ, а 1986. постао почасни члан Америчког друштва агронома. Од 1991. је редовни члан САНУ, а 1999. изабран је за члана Академије пољопривредних наука Словачке. Током скоро двадесет година (1957–1975) био је руководилац Завода за пшеницу у Институту за пољопривредна истраживања у Новом Саду, као и главни уредник часописа Савремена пољопривреда (1958–1976). Био је декан Пољ. ф. у Новом Саду (1960–1962), председник Друштва генетичара Југославије (1973–1978, 1984–1986) и први председник Друштва генетичара и оплемењивача Војводине (1980–1984). Био је ректор Универзитета у Новом Саду и председник Заједнице универзитета Југославије (1974–1976), секретар Одељења природних наука ВАНУ (1980–1984) и председник Војвођанске академије наука и уметности (1984–1988). Био је члан Одбора Европског удружења оплемењивача биљака (1971–1974), члан Савета Међународног конгреса генетичара (1973–1978), члан Организационог комитета Међународног симпозијума о генетици пшенице (1973–1978), као и Међународне конференције о производњи озиме пшенице (1973–1975). Био је и члан Уредништва берлинског научног часописа Оплемењивање биљака (1980–1994). Носилац је и добитник следећих ордена и награда: Партизанске споменице, Ордена за храброст (1945), Медаље братства и јединства I степена (1946), Ордена рада I степена (1961), Октобарске награде Новог Сада (1961, 1971), Седмојулске награде (1967), Награде ослобођења Војводине (1974), Златне медаље Михајла Пупина (1974), АВНОЈ-еве награде (1982). Као првом добитнику 2000. у Италији (Риети) додељена му је награда „Назарено Стрампели".

ДЕЛА: Методологија у експерименталном истраживачком раду, Н. Сад 1974; Генетске и технолошке промене које су изазвале преокрет у оплемењивању биља, Н. Сад 1983.

ЛИТЕРАТУРА: И. Михаљев, „In memoriam: академик проф. др Славко Боројевић", Летопис научних радова, 1999, 1–2.

Драгослав Маринковић

*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011)