БАНОВИНА

БАНОВИНА, територија којом влада или управља бан. У Краљевини Југославији б. су постале највеће административно-територијалне јединице Законом о називу и подели Краљевине на управна подручја од 3. X 1929, који је краљ Александар I Карађорђевић донео по суспендовању Видовданског устава 6. I 1929. Б. предвиђене тим законом преузео је Устав Краљевине Југославије од 1931. У земљи их је било девет: Дравска (са седиштем у Љубљани), Савска (са седиштем у Загребу), Врбаска (са седиштем у Бањалуци), Приморска (са седиштем у Сплиту), Дринска (са седиштем у Сарајеву), Зетска (са седиштем на Цетињу), Дунавска (са седиштем у Новом Саду), Моравска (са седиштем у Нишу) и Вардарска (са седиштем у Скопљу). Ради подстицања југословенства, носиле су географске, а не историјске или етничке називе. Биле су средство за постизање националног јединства – интегралног југословенства и централистичког управљања. Б. је именовао краљ на предлог Министарског савета. Пошто су б. Уставом биле одређене као „управне и самоуправне јединице", у њима су постојали самоуправни органи, какви су били бановинско веће и бановински одбор. Бановинско веће бирали су бирачи општим, једнаким и непосредним гласањем, а оно је из своје средине бирало бановински одбор. Чиновнике у б. постављао је и разрешавао бан, на предлог бановинског одбора. Бановинско веће је о питањима из надлежности б. доносило уредбе које су имале „силу закона", али су имале мању правну снагу од Устава и закона државе. Уредбе је проглашавао бан који је претходно тражио сагласност Државног савета. Ако би Државни савет одбио сагласност, бан није могао прогласити уредбу. Али, уколико се Државни савет о сагласности уредбе са законом не би изјаснио у року од месец дана, сматрало се да је такву сагласност дао.

Уставом извршена подела земље на б. промењена је на неуставан начин Уредбом о Б. Хрватској. Она је представљала спровођење у живот политичког споразума Цветковић–Мачек из августа 1939, којим се решавало „хрватско питање". У преамбули те уредбе каже се да се она доноси „да би се обезбедило учешће Хрвата у животу државе и тиме очували јавни интереси". Б. Хрватска образована је од Савске и Приморске б., као и од срезова Дубровник, Шид, Илок, Брчко, Градачац, Дервента, Травник и Фојница, тако да обухвати хрватски етнички простор. Седиште ове б. било је у Загребу. Поверени су јој послови за које нису имале надлежност друге б. у земљи, а уз то јој је гарантована и „потребна финансијска самосталност". Добила је и законодавну власт (врше је краљ и Сабор заједнички) у стварима из надлежности Б. Хрватске, док је управну власт у стварима из надлежности Б. Хрватске вршио краљ преко бана. Бана именује и разрешава краљ указом који потписује новоименовани бан. Он је потписивао сваки „писмени чин краљевске власти" у стварима из надлежности Б. Хрватске и за то сносио одговорност. За свој рад одговарао је краљу и Сабору. Сабор су сачињавали „народни заступници" које „народ слободно бира општим, једнаким, непосредним и тајним гласањем, са представништвом мањина". Судску власт вршили су судови, чије су се пресуде и решења изрицале и извршавале у име краља на основу закона. Уредбом о Б. Хрватској предвиђен је Уставни суд надлежан „за оцену уставности закона и спорове о надлежности између државе и Б. Хрватске", Управни суд надлежан за коначно решавање управних спорова из надлежности Б. Хрватске и Рачунски суд надлежан за коначну рачунску контролу у свим стварима из надлежности Б. Хрватске. Установљењем Б. Хрватске у земљи је успостављено асиметрично државно уређење и напуштено њено полазно начело – интегрално југословенство.

ЛИТЕРАТУРА: Л. М. Костић, Коментар Устава Краљевине Југославије од 3. септембра 1931 (југословенско уставно право), Бг 1934; Р. Д. Лукић, „Члан 116 Устава и Уредба о Бановини Хрватској (у светлости теорије о тумачењу)", АПДН, 1940, 2; Л. М. Костић, „Члан 116 Устава и његова примена", ПрМ, 1940, мај–јуни ; П. Диговић, „Ново уставно стање", Мјесечник, 1940, 3–4; Д. Јевтић, Устав Краљевине Југославије од 3. IX 1931. и захтеви за преуређењем државе изнети током 1932. и почетком 1933. године, Бг 1985.

Ратко Марковић

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)