БИКАР

БИКАР, патрицијска српска сомборска породица. Породично предање, записано у регистрима рођених и умрлих сомборске Светођурђевске цркве, бележи да су се преци овдашњих Б. старином презивали Зделаровић, а да су се с црногорско-херцеговачке границе доселили код хришћанског цара због турских зулума. Пре пресељења у Сомбор живели су у бачком селу Пивнице (15 км југоисточно од насеља Оџаци). Пресељење је уследило почетком 60-их година XVIII в., а први запис сомборске породице тог презимена у црквеним матичним књигама потиче из 1763. Првих 300 старих јутара (или ланаца) земље Лазар Б. купио је у јужном делу атара сомборског салашког насеља Чичови (5 км јужно од Сомбора), па је већ 1767. овде записано имање Бикаровић (Fundo Bikarovicsiano), а 1770. поседи сомборских Б. записани су као област Бикаровић (Тerena Bikarovity). Лазар је 1777. за 14.000 форинти купио и 724 јутра земље у атару оближњег салашког насеља Иваново Село (касније Ленија, 5 км источно од Сомбора). Према катастарском попису из 1783. он је, са 973 јутра и 1.845 квадратних хвати земље на две парцеле, био најимућнији земљопоседник у Сомбору (1781. записан је и као власник 166 волова). Породица се временом разгранала, па је и велико Лазарово имање (умро је 1788. у 65. години) издељено између његових и потомака његове браће који су, у поређењу с већином осталих власника земље, још увек били веома имућни. Њихови потомци били су угледни и богати сомборски трговци и истакнуте јавне личности. Петар Б. (Сомбор, 1838 – Сомбор, 1908), градски мерник и велепоседник, рано се укључио у политички и друштвени живот сомборских Срба. Био је члан Главне скупштине општине Сомбор, управник Српске читаонице (у више наврата између 1873. и 1895), те председник Српског грађанског певачког друштва (1893/94). Приликом оснивања сомборске Трговачке и занатлијске банке био је један од њених првих значајнијих акционара. Љубомир Б. (Сомбор, 1855 – Сомбор, 1915) био је банкарски чиновник, хоровођа и потпредседник Сомборске српске црквене и певачке дружине, оснивач „Прве задруге за штедњу" у Сомбору (1906) и члан Управног одбора сомборске Трговачке и занатлијске банке. Неко време живео је у Руми, а у Сомбору је током пролећа 1908. давао биоскопске представе (тзв. „живе слике") свог путујућег биоскопа „Едисон". Међу познатијим члановима те сомборске породице били су и Ненад (адвокат), Васа (бележник), Паја М., Милутин П. (власник сомборске штампарије с почетка XX в.), Петар (инжењер), Радивој (пештански парох и прота) и др. Како се породица гранала, неке гране селиле су се у друге градове Војводине (Нови Сад, Суботица, Панчево, Сремски Карловци, Сремска Митровица, Бегеч). Једна грана остала је да живи у Пивницама и после пресељења Лазара Б. и његове браће у Сомбор, а тамо их има и данас. Крсна слава породице је Св. Василије Велики (1/14. јануара).

ИЗВОРИ: Ж. Сечански, Пописи становништва Бачке током осамнаестог века, Бг 1952; И. Јакшић, Из пописа становништва Угарске почетком XVIII века, Н. Сад 1966; А. Аличић, Турски катастарски пописи неких подручја западне Србије, I, Чачак 1984.

ЛИТЕРАТУРА: С. Васиљевић, Знаменити Сомборци, Н. Сад 1989; Н. Вукићевић, Црте из прошлости, Сомбор 2007; М. Степановић, Стари сомборски салаши, Сомбор 2008.

Мирослав Ивановић

*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011)