БЕЛА КРАЈИНА

БЕЛА КРАЈИНА, област у југоисточној Словенији, у којој од средњег века живе Срби. Сеоба Срба у ове крајеве повезана је са турским освајањем балканских земаља које је проузроковало велике покрете српског становништва од југа према северозападу. Насељавање српских ускока у Б. К. било је у најтешњој вези с њиховим насељавањем у Жумберку, што сведочи о томе да су Б. К. и Жумберак у то време представљали јединствено подручје које је било база за вођење борби против Турака и које је 1553. ушло и у састав Војне крајине. Део Б. К. остао је у саставу Војне крајине све до одлуке о њеном укидању 1871, после чега је то подручје припојено Хрватској, да би се коначно нашло унутар граница Словеније 1952. Део становништва Б. К. се током XIX и XX в. одселио у Северну Америку, европске државе, а после II светског рата у Војводину.

Српска насеља у Б. К. представљају најсеверозападније „острво" српског језика. Према својим особинама, говор Срба у овој области припада источно-херцеговачком дијалекту. Он се, заједно са културом, обичајима и вером, добро чувао скоро пет векова, пре свега захваљујући веома строгим обичајним регулативама, које су мешање са суседним католичким становништвом сводиле на минимум и, с друге стране, постојању институција школе (све до 60-их година XX в.) и цркве (Српска православна црква је била снажан интеграциони фактор све до II светског рата). Међу Србима у Б. К. дуго није било мешовитих бракова. Невесте су довођене из суседних или из православних села у Лици и Кордуну, или из суседне Хрватске, што је такође допринело очувању те етнолингвистичке заједнице. Данас само најстарија генерација Срба у Б. К. има пуну компетенцију у употреби српског језика. Средња генерација српски језик користи у комуникацији са генерацијом својих родитеља, док најмлађа разуме српски, али га углавном не говори. Интензиван процес замене српског језика словеначким у тој заједници последица је друштвених промена које су наступиле после II светског рата: до тада сточарско и немобилно становништво почело се запошљавати у околним већим местима, где је за комуникацију користило искључиво словеначки језик. Једна од последица те мобилности је и појава мешаних бракова, који су данас пре правило него изузетак. На статус матерњег идиома Срба у Б. К. утицало је и осамостаљење Републике Словеније 1991, после чега српски језик као један од стандардних језика у претходној држави постаје језик који више није у јавној употреби.

Говор Срба у Б. К. одликује се особинама карактеристичним за језичку праксу припадника заједница које пролазе кроз процес замене језика, као што су алтернација кодова (преукључивање, мешање кодова, лексичко позајмљивање), нестабилност норме итд. Постоји снажан утицај словеначког језика, који је у периоду после II светског рата стално појачаван. Једна од најуочљивијих карактеристика језичке праксе Срба у Б. К. јесте одсуство чврсте инхерентне норме: у њиховом говору често се и у оквиру једног исказа могу чути не само елементи оба језика, него и различите варијанте речи које припадају српском језику. У говору се срећу многи примери екавске замене јата, као и мешање јекавског и екавског изговора. Код старијих говорника могу се чути различите фонетске варијанте исте лексеме, на пример девојка, дјевојка и ђевóјка. Говор Срба у Б. К. одликује се изразитом прилагодљивошћу саговорнику: са Словенцем из Б. К. говоре на његовом дијалекту, са осталим Словенцима говорни словеначки језик са дијалекатским и српскохрватским речима и интонацијом, а са Хрватима хрватски дијалекат с неким одступањима. Старији говорници словеначки користе у комуникацији са особама које не припадају њиховој језичкој заједници, док у осталим случајевима користе матерњи језик. Говорници код којих је процес замене језика у поодмаклој фази, дакле они из средње генерације, користе оба језика у различитим контекстима унутар заједнице, а изван ње искључиво словеначки.

ЛИТЕРАТУРА: М. Филиповић, „Српска насеља у Белој Крајини у Словенији", Радови АНУБиХ, 1970, 35; M. Dražumerič, M. Terseglav, „Prispevek k preučevanju Srbov v Beli krajini", Traditiones, 1987, 16; Т. Петровић, „Традиционална култура Срба у Белој Крајини у светлу замене језика", у: Г. П. Клепикова, А. А. Плотникова (ур.), Исследования по славянской диалектологии, 10: Терминологическая лексика материальной культуры балканских славян, Москва 2004; Т. Petrović, Ne tu, ne tam: Srbi v Beli krajini in njihova jezikovna ideologija v procesu zamenjave jezika, Ljubljana 2006.

Тања Петровић

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)