БАХОВ АПСОЛУТИЗАМ

БАХОВ АПСОЛУТИЗАМ, режим заведен у Аустрији после слома револуције 1848/49. и трајао до њеног пораза у рату с Италијом и Француском 1859. Назван је по Александру Баху (1813–1893), аустријском министру унутрашњих послова (1849–1859) и најутицајнијем спроводнику апсолутистичке политике. Главне одлике режима су крути централизам, који је пратила безобзирна германизација и противсловенска политика. Циљ апсолутистичког режима био је да пронађе најбезболнији и најбржи излаз из кризе у коју је запала Монархија после револуције 1848/49. Отворени апсолутизам у Аустрији је завладао у децембру 1851, укидањем Октроисаног устава из 1849, у време спровођења обимних реформи. У духу грађанских начела, у држави је заведена општа пореска обавеза и једнакост пред законом. На место ранијих Вербецијевих закона (Трипартитума), на снагу је ступио аустријски Општи грађански закон. Уведен је Казнени закон о грађанско-судском поступку. Уместо ранијег феудалног, уведен је модернији грађанско-административни апарат, али и страни, дотад непознати бирократизам. Апсолутистичке власти издале су читав низ уредаба (о војсци, монополу дувана, разним таксама и трговини), увеле су грунтовницу, поштанске марке и донеле многобројне прописе, који су након укидања феудализма имали задатак да доведу у ред и озаконе новонастале капиталистичке односе, али и да од ненемачких покрајина Хабзбуршке монархије створе јединствену немачку царевину. Спровођене патентима и наредбама, мимо свих уставних принципа и либерално-демократских начела, реформе су оствариване силом, ауторитетом власти иза које су стајали свемоћна војска, многољудна полиција и финансијска стража са својим одредима расејаним по целој држави. Од 1854. бечка влада је почела да уводи немачки језик као службени у све установе, па и као наставни језик у школама.

Готово све реформе које је завела апсолутистичка влада биле су прилагођене интересима индустријски развијених западних области Аустрије. Оне уопште нису одговарале степену друштвеног и економског развитка аграрних подручја, каква је била Угарска с Војводином у свом саставу. Нови, модерни грађанско-бирократски апарат власти из времена апсолутизма, далеко развијенији од феудалне администрације, био је неупоредиво скупљи од ње. Огромни порези и прирези погађали су готово све слојеве друштва, али су најтеже падали сељацима који су стога желели његову пропаст. Аграрна политика Баховог система сељацима није одговарала ни због тога што је запостављала њихове интересе, а имала циљ да подстакне интензивнији капиталистички развитак крупних поседника. Погођени огромним јавним теретима, нерешеним земљишним и другим односима са бившим феудалцима, сељаци су запали у тешку кризу, која је била карактеристична за целу Угарску, па и Војводину. Револуционаре, сепаратисте, панслависте, запослене у државној служби, власт је, с намером да их политички онемогући, премештала из једног у друго место, обично у непознату средину у којој су постојале мале могућности за јавни рад. Попут окупационих власти, свуда су биле присутне војне и полицијске патроле, одређивано је време до којег се у вечерњим часовима смело кретати, а сачињене су и листе сумњивих особа које су се налазиле под сталним надзором. Слобода штампе била је угушена драконски оштрим законима и неумољивом цензуром. Због свега тога, у свим гранама јавног живота, посебно у духовном, завладало је незапамћено мртвило. У сваком погледу време Баховог режима било је глуво доба у којем се, како је написао Светозар Милетић, „за народ није радити дало". Крах апсолутистичког система дочекан је у свим ненемачким покрајинама Монархије с великим одушевљењем, бурним противнемачким демонстрацијама.

ЛИТЕРАТУРА: В. Крестић, „Време Баховог апсолутизма", у: Историја српског народа, V/2, Бг 1981.

Василије Ђ. Крестић

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)