БАКИЋ, Драгољуб и Љиљана

БАКИЋ, Драгољуб (Крагујевац, 13. III 1939) и Љиљана (Београд, 22. I 1939), архитекте. Дипломирали на Архитектонском факултету у Београду 1962. Усавршавали се у Финској (1970. у бироу А. Алта). Целокупан градитељски опус остварили запослени у бироу „Архитектура-урбанизам" холдинга „Енергопројект" у Београду. У Београду су остварили и значајну градитељску активност. Универзална спортска хала „Пионир" у време када је изграђена (1973–1974) представљала је јединствен мултифункционални јавни простор чије су техничке могућности омогућавале одржавање како спортских манифестација тако и рок концерата, конгреса и фестивала. Форма и разиграна фасадна артикулација „Пионира" никле су у опозицији свом времену у којем је владало начело да је форма експресија волумена и садржине унутрашњег простора. Дворана за спортове на леду (1977–1978), изграђена пратиља „Пионира", обликована је сведено, као контрапункт његовом немиру. Челична конструкција кровних носача ефектно је истакнута у ентеријеру, а у екстеријеру доминира кров – пета фасада, којом су вертикалне фасаде сведене на минимум. Афирмација вредности хуманизовања колективног становања запажа се у њиховим пројектима стамбених насеља Нова Галеника (1977–1979) и Вишњичка бања (1978, 1980, 1986). Развили су и обимну градитељску делатност у Африци и земљама блиског и далеког Истока. Најзначајније дело настало ван земље је Конгресни центар и хотел „Шератон" у Харареу, Зимбабве (1982–1983). Међу идејним пројектима издвајају се пројекат за Акропољски музеј, на интернационалном конкурсу из 1989 (са О. Бакић) и осам градских блокова у Кејптауну, Јужна Африка, из 1993. Драгољуб Б. је пројектовао Мина Абдулах, насеље за бедуине у Кувајту (и М. Штерић, З. Јовановић, 1969–1970), стамбени солитер, трг Ердоглија у Крагујевцу (1973–1974), амбасаду СФР Југославије у Копенхагену (1974–1975) и Спомен-дом и омладинско насеље Шумарице у Крагујевцу (1975). Љиљана Б. се од 1989. бави архитектонском критиком (Политика, Данас, НИН, ДаНс, Изградња), а пројектовала је Медицински центар у Сокобањи (1973), обданиште у Солунској улици у Београду (1972) и у Вишњичкој Бањи (1982), насеље за интелектуалце Каитан у Кувајту (1975), као и стамбено насеље Нортон (са Б. Лакићем, 1996) и Кренборн (1997) у Зимбабвеу. Добитници су многих стручних награда и признања: годишњих награда УЛУПУДС-а (Љиљана Б. 1978, 1992; Драгољуб Б. 1978, 1987, 1992) и Салона архитектуре (Љиљана Б. 1974, 1976, 1991; Драгољуб Б. 1974, 1976, 1978, 1991).

ЛИТЕРАТУРА: З. Маневић, Новија српска архитектура 1900–1970, Бг 1972; A. Kraft, Contemporary Architecture, Lausanne 1988; K. Vatsyayan, Concepts of Space-Ancient and Modern, India 1991; И. Штраус, Архитектура Југославије 1945–1990, Сар. 1991; С. Богуновић, Архитектонска енциклопедија Београда XIX и XX века, II, Бг 2005.

Дијана Милашиновић-Марић

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)