БОГУНОВИЋ, Угљеша

БОГУНОВИЋ, Угљеша, архитекта, публициста (Теслић, 22. X 1922 – Београд, 27. III 1994). Архитектонски факултет Техничке велике школе у Београду уписао 1946. заједно са тзв. „Генерацијом 46" (Зоран Петровић, Дејан Настић, Никола Саичић, Урош Мартиновић, Божидар Петровић и др.). При крају студија сарађивао с Николом Добровићем на пројектима хотела у Игалу и Штипу и с архитектонским бироом „Стадион", у којем је стекао прва пројектантска искуства. Са старијим колегом Михајлом Јанковићем пројектовао и реализовао стадион „Ташмајдан", који је довршен 1952. када је и дипломирао. Радио у Политици (1960–1966), потом до 1986. у бироу РТВ Београд (касније ПГП РТБ), чији је оснивач и главни архитекта. Бавио се архитектонским пројектовањем, урбанизмом, уређењем ентеријера, публицистиком и цртежом. Од 1957. најчешће у Политици, али и у Нину, Дуги, Мојој кући, Илустрованој политици, Изградњи, Архитектури, урбанизму објављивао есејистичке записе и критичке коментаре о архитектури и урбанизму. Целокупну његову делатност обележавају два усмерења: једно је окренуто савременом архитектонском изразу и технологији, а друго очувању идентитета кроз грађење, остваривању јединства с оним што је некада постојало и указивању на потребу неговања урбанистичке културе. У урбаним амбијентима Београда подигао низ грађевина различитог градитељског израза водећи рачуна о окружењу. У тиму с архитектом Миком Јанковићем пројектовао стамбено насеље између Кабларске, Куршумлијске и Ситничке улице на Сењаку (1953–1955) и зграду у Палмотићевој 17 (1954), за коју би могло да се каже да је „похвала" балкону по обликовању које иступа ван уобичајене модернистичке праксе тога доба. Зграда на углу улица Милешевске и Божидара Аџије сажима његово интересовање за облик, боју, пластичне форме и материјал, а стамбена зграда коју је 1957. подигао на углу улица Гундулићевог венца и Кнез Милетине, у амбијенту Дорћола, разазнаје се урбанистичком поставком, складном пропорцијом, црвеном опеком, модернистички препознатљивим повученим приземљем и тзв. „лебдећим кровом". Током 60-их и 70-их година Б. је у коауторству са Слободаном Јањићем и уз сарадњу с инжењером Миланом Крстићем остварио најзначајнија дела: Телевизијски торањ на Авали (1960–1966), зграду новинске куће „Политика" (1961–1968) са штампаријом у Крњачи (1976–1980), телевизијски торањ на Фрушкој гори (1973–1974) и Дом телевизије Београд на Кошутњаку (1974–1980). Телевизијски торањ на Авали био је симбол града Београда и слободне комуникације. На новој згради „Политикe", као и на нешто касније реализованом пројекту индустријског комплекса штампарије „Политика" у Крњачи, архитекти су исказали јасан градитељски став уклапања у европске рационалне градитељске токове, али и настојања да се строги архитектонски облик обогати. Симбол модернитета зид-завеса на згради „Политике" у чудесном склопу дотицања старог и новог одуховљен је орнаментом, а пројекат индустријског комплекса штампарије у Крњачи замишљен је као мали град утопљен у зеленило парка, с бројним нивоима, полунивоима, терасама, распршеним визурама и архитектонским детаљима, указујући на ликовну потку, прецизан цртеж положен у сваку пројектантску замисао. Б. је низ година (са С. Јањићем, касније Н. Стипцем) радио на пројекту урбанистичке реконструкције Скадарлије (1967). Реализован је тек део целокупне замисли: доградња ресторана „Два јелена" (1968–1972), унутрашњост анекса кафане „Три шешира", ентеријер ресторана „Има дана" са М. Маскарелијем, пројекат БИП центра. Добитник је Октобарске награде града Београда (1956, 1969), Републичке награде листа Борба (1980) и награде САС-а (1984).

ЛИТЕРАТУРА: З. Маневић, Богуновић, Бг 1992; Д. Милашиновић Марић, „In memoriam: Угљеша Богуновић", Форум, 1994, 26; З. Маневић (ур.), Лексикон српских архитеката XIX и XX века, Бг 1999; С. Г. Богуновић, Архитектонска енциклопедија Београда XIX и XX века, Архитекти, Бг 2005.

Дијана Милашиновић Марић

*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011)