БАРТЕНШТАЈН, Јохан Кристоф фон

БАРТЕНШТАЈН, Јохан Кристоф фон (Bartenstein, Јоhann Christoph von), министар, председник Илирске дворске депутације, историчар (Штразбург, 1689 – Беч, 6. VIII 1767). Већ 1717. постао аустријски владин саветник, 1726. дворски саветник, а 1727. тајни државни секретар. Титулу барона добио 1733, а 1753. достојанство тајног царског саветника. Председник Илирске дворске депутације постао 1755. и на том положају министра за српске послове у оквиру Бечке владе остао је до смрти. Српским народно-црквеним пословима почео се бавити 1751, као државни секретар за спољне послове, водећи преписку Бечког двора с Русијом у вези са сеобом Срба из Потисја и Поморишја, Баната и Срема у Русију (у „Нову Србију" и „Славеносрбију"). То је био врло деликатан задатак, пошто је, с једне стране, требало онемогућити исељавање Срба као аустријских поданика, а, с друге стране, очувати пријатељство и савезништво Русије, које је Аустрији било веома потребно због непријатељства са Пруском и Француском. Постали су чувени његови опширни, на поузданим чињеницама засновани и објективно писани елаборати о Србима, нарочито у време Северинске буне у Вараждинском генералату 1755, као и елаборати, односно дискусије, усмерене против Србима несклоног дворског саветника грофа Франца Ксавера Колера. Б. је објективно процењивао значај и заслуге Срба за монархију и с тог становишта бранио српске народно-црквене привилегије и право Срба на њих. Посебно је увиђао улогу Срба у оквиру Војне границе као храбрих, цару оданих, јефтиних војника и успешних трговаца, који су били снажна подршка царском апсолутизму, а противници угарског сталешког друштва као опозиције царском двору. Као учитељ Јозефа II саставио је девет рукописа међу којима један о Темишварском Банату (необјављен), као и спис О расејаном илирско-расцијанском народу (1761), који је анонимно, на немачком, објављен тек 1802. (Kurzer Bericht von der Beschaffenheit der zerstreuten zahlreichen illyrischen Nation in k .k. Erblanden, Frankfurt – Leipzig), у свега 200 примерака. Српски превод Александра Сандића (Кратак извештај о стању расејанога многобројнога Илирскога народа по цар. и краљ. наследничким земљама) објављен је у Бечу 1866, а ново издање, уз критичке коментаре Славка Гавриловића, у Београду 1995. У српској историографији књига је оцењена као прворазредно дело о Србима у Хабзбуршкој монархији XVIII в., које има трајну вредност и као изворно и као дело преко којег је европска јавност могла да се упозна с историјом Срба и њиховим заслугама за аустријски царски двор.

ЛИТЕРАТУРА: A. Arneth, Johann Christof Bartenstein und seine Zeit, Archiv für österreichische Geschichte, Band 48, Wien 1871; М. Грбић, Карловачко владичанство, 1-2, Карловац 1891–1893; М. Костић, Српска насеља у Русији: Нова Србија и Славено-Србија, Бг 1923; М. Костић, Гроф Колер, Бг 1932; J. Швикер, Политичка историја Срба у Угарској, Н. Сад 1998.

Славко Гавриловић

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)