БРАНКОВИЋИ

БРАНКОВИЋИ, последња српска средњовековна владарска породица. Били су на историјској позорници од прве половине XIV до прве половине XVI в. Дали су велики број истакнутих личности, које су носиле титуле жупана, војвода, севастократора, а шесторица су били деспоти. Било их је и смерних монаха, чак с титулом архиепископа. Посебно су се истакла три нараштаја: „господина" Вука (→ Вук Бранковић), деспота Ђурђа (→ Ђурађ Бранковић) и сремских Б. Спадали су у стару и угледну породицу, чије господство истичу и писани извори и народно предање. Није искључено да су имали крвне везе с Немањићима. Према изворима насталим у време када су владали Србијом, водили су порекло од Немањиног сина Вукана. Као и други српски великаши тога времена, желели су да се наслоне на Немањиће да би се приказали како су само „споредне гране истог стабла". Политичка ситуација после изумирања „светородних" наметала им је то као потребу да би се истакао континуитет. Како је у средњем веку сродство међу моћницима била честа појава, били су у родбинским везама с Лазаревићима, Мрњавчевићима, Котроманићима, Кастриотима, Аријанитима, Кантакузинима, Палеолозима, породицом Токо, Јакшићима, Франкопанима. Деловали су у време највећег успона српске државе, у доба краљева Милутина и Стефана Дечанског, као и у време краља и цара Стефана Душана. Како је ширење српске државе на југ било условљено жељом крупног племства за стицањем титула и поседа, за свој успон највише су дуговали цару Душану. Ипак, до пуног изражаја дошли су у време распада Српског царства, када су образовали своју посебну област. Постали су владари Србије у доба Деспотовине, да би дочекали њену пропаст и живели као избеглице у туђини.

Младен, жупан под краљем Милутином, а војвода под краљем Стефаном Дечанским. Сачуван је податак да је 1319. пресудио један спор, о чему је обавестио дубровачког кнеза. Зна се да је 1323. натерао поједину требињску властелу да надокнаде штету Дубровчанима. У току 1326. наведен је као сведок на једној повељи краља Стефана Дечанског. Управљао је Требињем и Драчевицом, не много удаљеним од Хума, из којег су наводно потицали Б. Међу живима последњи пут се помиње 1326.

Никола, жупан, брат војводе Младена. Јавља се само у једном дубровачком документу из 1329. Изгледа да је, као и брат, живео у залеђу Дубровника. Њихова висока звања сведоче да су Б. били угледна породица већ у првој половини XIV в.

Бранко, велики севастократор, син војводе Младена. По њему је цела породица добила име. Успешно се пењао лествицама све моћније српске државе. Зна се да је за њега „раб Божји Јован" преписао псалтир „у месту рекомом Борач" у косовској Дреници, у време када је краљ Душан освојио градове Костур, Берат и Канину. Нађен је новац с натписом „слуга Бранко" и „господин жупан Бранко", за који се верује да му је припадао. То исто важи и за појас који се чува у музеју Ермитаж у Петрограду, на којем су извезени име „Бранко" и представа лава, симбола куће Б. Бранков успон престаје после проглашења Српског царства. Не зна се када је тачно постао намесник српског цара у Охриду, старом и значајном државном и црквеном центру. Добио је титулу севастократора, чак великог севастократора, пошто су његова деца истицала да су „синове великаго севастократора Бранка, господина же граду Охриду". Титула севастократора давала се владаревим сродницима. Спадао је у ону високу властелу која се држала Немањића и била носилац ширења српске државе на југ. Док су Б. у време краљева Милутина и Стефана Дечанског господарили у залеђу Дубровника, у доба цара Душана већ су били у Охриду. До краја живота веран цару Урошу, умро је пре марта 1365. Оставио је кћер Теодору (Војиславу) и синове Николу Радоњу, Гргура и Вука.

Ратослава, кћи војводе Младена и сестра севастократора Бранка. Удала се за жупана Алтомана Војиновића, брата захумског кнеза Војислава Војиновића, једног од најмоћнијих људи на српском двору. С Алтоманом је родила Николу Алтомановића, по сукобима добро познатог жупана. Њен надгробни споменик налази се у Бањи код Прибоја.

Теодора (Војислава), кћи севастократора Бранка. Удала се за арбанашког властелина Ђорђа Топију, господара Драча.

Никола Радоња, великосхимник Герасим, најстарији син севастократора Бранка. Оженио се Јеленом, сестром деспота Јована Угљеше и краља Вукашина, и живео у Серској области. Из натписа на зиду параклиса храма Св. Николе, подигнутог изнад главне цркве Св. Јована Претече на Меникејској гори, сазнаје се да је Јелена била удата за „веома благородног господина Николу Радоњу". Изродила му је две кћерке, али су и она и малолетне кћерке рано помрле. Земни остаци мајке и кћерки сахрањени су у поменутом параклису. После породичне трагедије Н. Р. се замонашио и настанио у Хиландару. Још као световњак био је наклоњен цркви. Даровао је светогорске манастире, пре свега Кутлумуш. Замонашио се најкасније 1364. и узео име Роман. Убрзо после тога дошао је браћи Гргуру и Вуку и добио за Хиландар цркву Св. Арханђела и неколико села у косовској Дреници. Приступио је цару Урошу који је 11. III 1365. потврдио даровницу у Приштини. У наредних неколико година нема вести о монаху Роману. У међувремену, на Марици му је погинуо шурак деспот Јован Угљеша, а умро је и цар Урош. У то време узео је велику схиму и добио ново име Герасим. Наставио је да се брине за светогорске светиње, пре свега за Хиландар. У току 1376/77. испословао је да његов брат Вук поклони Хиландару манастир Св. Ђорђа Скоропостижног код Скопља, а између 1376. и 1380. излазио је пред кнеза Лазара и патријарха Јефрема да брани права Хиландара на Богородицу Петрушку. Кнез Лазар је 1379/80. удовољио молби „најчаснијем од инока кир Герасиму" и поклонио Св. Богородици Хиландарској поседе у Хвосну код Пећи. После тога Герасим је изишао пред патријарха Спиридона који је потврдио кнежев дар. Пошто је био веома утицајан у Србији, успео је 8. VIII 1381. у граду Кознику да добије повељу којом је кнез Лазар, заједно с кнегињом Милицом, даровао Лаври Св. Атанасија 100 литара сребра годишње. Учествовао је у доношењу свих важнијих одлука у Хиландару. Тако је 13. XI 1382. присуствовао скупу братства, на којем се решавало питање помена „светих ктитора" из династије Немањића. Заслуге Герасима за Хиландар биле су необично велике, али за светогорски манастир Св. Павла још веће.

Док је још био сабрат Хиландара, Герасим је заједно са српским великашем Антонијем Багашом, ватопедским калуђером, обновио манастир Св. Павла. Они су подигли храм, утврђење, ћелије, винограде и вртове, све под условом „донде же тамо српска моћ и државни рода владичествовати и владати" и да не опусти „от братии наших од Србл". У новообновљени манастир прешао је Герасим. Тако је почео српски период манастира Св. Павла, који су Срби задржали неколико векова, а Б. сматрали својим породичним манастиром. Живећи у Св. Павлу, Герасим се и даље бринуо за Хиландар. После Косовске битке појавио се на двору кнеза Стефана Лазаревића и за Богородицу Хиландарску добио цркву Ваведења у Ибру. Деспот Стефан је још 1411. помињао у Хиландару „ћелије герасимовске". Ипак, многи поседи које је Герасим упорним радом стекао за светогорске манастире били су, за његовог живота, заувек изгубљени због незадрживог турског освајања. Када му је у турској тамници 6. X 1397. умро брат Вук, Герасим је пренео његово тело на Свету Гору и сахранио га. Герасим је умро 3. XII 1399. На Светој Гори је провео око 35 година, оставивши иза себе велико дело.

Гргур, средњи син севастократора Бранка. Младићке дане проводио је у Охриду којим је владао његов отац. У охридској цркви Богородице Перивлепте, у параклису посвећеном Св. Григорију Богослову, насликано је шест портрета, међу којима цар Урош, Гргур и Вук Бранковић. Портрети су рађени пред 1365, а Гргурев представља његово прво јављање. Нешто крупнији од млађег брата, има густу и мало коврџаву косу, док му је лице данас скоро уништено. На релативно очуваном дивитисиону, насликани су вертикални кругови. У првом је, са замахнутим репом, на две ноге пропети лав, симбол куће Б. Крај Гргурове главе пише „велики...се(ва)стократора Бранка". Гргур, као и брат, има ореол око главе, што сведочи да су Б. још увек владали Охридом. Напустили су га убрзо после израде портрета, вероватно пред ширењем Вукашина који се 1365. прогласио за краља у суседном Прилепу. „Господин" Гргур се, заједно с братом, повукао на Косово. Вероватно је једно време, у доба краља Вукашина, држао тетовски Полог. Изгледа да му је Вукашинов син Марко преотео жену Теодору, јер се из једног записа види да је Марко напустио своју жену Јелену и живео с „Теодором Гргуровом". Ипак, касније је морао да врати „жену своју првовенчану". Умро је 1398. или пре ове године, када се Теодора помиње као удовица.

Вук (→ Вук Бранковић), најмлађи син севастократора Бранка, обласни владар.

Мара (→ Мара Лазаревић), кћи кнеза Лазара, супруга Вука Бранковића.

Гргур, најстарији син Вука Бранковића. Дубровчани су 1402. писали госпођи Мари и „господину Гргуру и Ђурђу". Уз Гргурово име додавали су титулу „господин", коју је носио и његов отац. Заједно с братом Ђурђем 1402. учествовао на страни Турака у бици код Ангоре. После победе Татара међу наводно 8.000 заробљених Срба био је и он. Из заробљеништва се није ослободио ни брзо ни лако. Касније је откупљен, али су ратовање у Малој Азији и заробљеништво код Татара оставили на њему дубок траг. По повратку учествовао у државним пословима и чак се у документима, међу Вуковим наследницима, обично наводи на првом месту. На повељи датој Св. Павлу између 1403. и 1406. наведен је „Стефан Гргур", дакле са српским владарским придевком Стефан. У даровници Хиландару, око 1405, означен је као „благоверни господин". Није имао више власти од мајке и браће, али му је, као прворођеном, давано првенство. Почетком 1406. морао је, заједно с братом Ђурђем, да иде султану Сулејману I. Ђурађ се пре 1. априла вратио, док је Гргур „остао код господара". Могуће је да је једно време био талац. Потом је дошло до промене у његовом животу. Од 1406. више се није појављивао у јавности. Зна се да је био веома наклоњен цркви. Познатом и цењеном пустињаку синаити Јоаникију Девичком поклонио је звоно које је касније пренето у Дечане. С мајком и браћом даровао је манастиру Св. Павла поседе и приходе, а Хиландару село Ораховац. Не зна се када је тачно примио монашки постриг и узео име Герасим, попут славног светогорског стрица. Повукао се у Хиландар, али је умро већ 13. III 1408, у четвртој деценији живота.

Лазар, најмлађи син „господина" Вука. Још увек малолетан, није учествовао с браћом у бици код Ангоре 1402. него је остао код куће с мајком Маром. „Ради управљања државом" она га је и касније задржавала уз себе. Између 1403. и 1406, заједно с мајком и браћом, даривао је манастир Св. Павла, Хиландар и хиландарску болницу. Од 1405. помиње се са титулом „господин", а од 1406. учествовао је више у државним пословима. Поред мајке и брата, Дубровчани су од 1409. наводили да су писали „и Лазару". На новцу који су ковали Б. писало је „господин Гјург и Лазар". На висећем печату, окаченом на повељи издатој 15. X 1406. Хиландару, налазе се портрети Гргура, Ђурђа и Лазара.

У династичким борбама међу синовима султана Бајазита I учествовао 1410. и Лазар. Заједно с братом Ђурђем и Лазаревићима у почетку је био с Мусом, а касније уз Сулејмана I. По његовом налогу, Лазар Бранковић и Вук Лазаревић похитали су у Србију да је заузму пре деспота Стефана. Међутим, Муса их је ухватио, Вука Лазаревића погубио, а Лазара уценио да ће му, ако доведе брата Ђурђа који се налазио код Сулејмана I, поклонити живот, а ако га не доведе, да ће му одрубити главу. Како се ускоро код Једрена заметнула битка са Сулејманом I, а Ђурађ није стизао, Муса је 11. VII 1410. погубио Лазара. Казну је извршио „зверообразан" Турчин Огурли, слуга једног Мусиног војводе. Лазар је пао у првом великом ратном окршају. Док је био жив, његова мајка Мара договорила се са сином Ђурђем да Св. Павлу поклоне село Кузмино на Ситници. Како у ратним временима нису стигли да саставе повељу, написали су је 15. XI 1410, али су додали да чине поклон „за помен Лазарев".

Ђурађ (→ Ђурађ Бранковић), средњи син Вука Бранковића, деспот (1427–1456).

Јерина (→ Јерина Бранковић), супруга Ђурђа Бранковића.

Тодор, најстарији син деспота Ђурђа и деспотице Јерине. Мајка му је, по своме оцу, дала име Теодор. Срби су га звали Тодор. Рођен је најраније у другој половини 1415. Приказан је на јужном довратнику улаза у ђаконикон манастира Грачанице. То је љупки дечак, продуховљене физиономије, окренут према унутрашњем простору ђаконикона, с молитвено испруженим рукама, у стојећем, мало нагнутом ставу. Изнад главе је натпис: „Моление ра(ба божја) Тодора, сина б(лаговернаго) и христољубива г(осподина) Ђурђа и г(оспожде) Јерине". Име му се наводи и у Пшињском и Хиландарском поменику: „раба божиа Теодора (син деспотов)". Умро је млад, између 19. VII 1427. и 6. VIII 1429. На портрету је приказан као престолонаследник.

Гргур Слепи, другорођени син деспота Ђурђа. На Есфигменској повељи, датованој 11. IX 1429, приказан је на почасном месту, десно од деспота Ђурђа, као престолонаследник, с украшеним лоросом и црвеним ципелама. Већ следеће године, испуњавајући очеве вазалне обавезе, предводио је српски одред који је помагао султану Мурату II при освајању Солуна. Као награду за залагање, султан је дао Србима војну помоћ: Гргур и скопски крајишник провалили су у Зету против непријатеља српског деспота. Гргур је 1435. пратио сестру Мару у Једрене, у султанов харем, али се после свадбе вратио у Србију. Заједно с ујаком Томом Кантакузином 1439. бранио је Смедерево. Притиснут глађу, морао је пристати на предају. Султан га је „извео" из града и доделио му већи део некадашње области Б., „али под условом да му постане вазал и да му буде веран". Већ у пролеће 1441. Мурат II га је политички уништио. Одвео га је даље у Турску где се већ налазио његов млађи брат Стефан. Пошто је ухватио њихову преписку с оцем, ослепео их је 8. V 1441. у малоазијском граду Токату. У време ослепљења Гргур је још увек био престолонаследник. Српска држава није постојала, али је касније време показало да је губитак његовог вида значио и губитак круне.

Обнављањем Српске деспотовине 1444. Гргур је враћен родитељима. Углавном је живео у Смедереву, а важио је за „живог мученика". Отац га после ослепљења није женио. У смедеревској владарској кући избили су сукоби после смрти деспота Ђурђа. У свађи са сином деспотом Лазаром, Јерина је „била више на страни Гргура" који је желео власт јер је наводно „неправедно лишен престола". Исте ноћи када је Јерина умрла, Гргур је, заједно са сестром Маром и ујаком Томом, побегао султану Мехмеду II. Затим је почео свим силама да ради на освајању српског престола. Понудио је „знатну суму новца" Турцима само да се дочепа власти. Био је играчка у рукама моћног султана. Када су Османлије 1458. кренуле на Српску деспотовину, у њиховој војсци био је и он. Савременици су га звали деспотом, а водио је са собом и ванбрачног сина Вука. Своје намере није остварио, па се вратио у Турску. Једно време је живео у околини Сера, у близини сестре Маре. После коначне пропасти српске државе 1459, султан се више није занимао за њега. Одбачен и разочаран, примио је монашки завет и узео име Герман. Умро је у Хиландару 16. X 1459.

Мара, „царица", старија кћерка деспота Ђурђа. Име је добила по очевој мајци, кћерки кнеза Лазара. Као залог склапања српско-турског мира, обећана је у харем султану Мурату II. Отац је одлагао њено слање. На крају, 4. IX 1435. одвели су је турско посланство и српска пратња коју су предводила њена браћа Гргур и Стефан. Деспот Ђурађ је морао да спреми богат мираз и да уступи део своје државе. Свадба је прослављена у султановој престоници Једрену. Мара је остала у харему, који се уклапао у османлијски систем робова, пуних 16 година. Ипак, није била обавезна да пређе на ислам, као ни њена тетка Оливера, харемска робиња Бајазита I. Целог живота помагала је цркве и манастире. После кратког боравка у Једрену, пребачена је у Брусу, у којој је Мурат II имао део харема. Њен боравак у Турској обавијен је велом тајне. Колико је пропатила показује чињеница да се заветовала да се више неће удавати, само да се ишчупа из руку неверника. У турском ропству дочекала је да јој муж 1441. ослепи браћу Гргура и Стефана. Наводно је покушала да спречи несрећу, али није успела. Ипак, није била обична харемска робиња. Посредовала је 1443/44. око склапања угарско-турског мира којим је било предвиђено обнављање српске државе. Када јој је 1451. умро муж Мурат II, нови султан Мехмед II вратио ју је родитељима. Достојно је испраћена, а на име њеног издржавања деспоту Ђурђу су враћени Топлица и Дубочица. Неке недовољно познате нити нежности спајале су Мару и Мехмеда II, а сигурно су водиле порекло још из његовог детињства. Тек што се Мара вратила у Србију, њену руку тражио је византијски цар Константин XI Палеолог. Иако су Марини родитељи били за брак, она је остала верна завету да се више никада неће удавати. По повратку у Србију живела је у Смедереву. Да би Јована Јискру, заповедника чешких најамника у северној Угарској, придобио за борбу против Турака, деспот Ђурађ обећао му је 1454. Мару за жену. Од целог посла опет није било ништа. У сукобу у породици после смрти деспота Ђурђа, Мара се држала мајке Јерине. Када је ова умрла 3. V 1457, с братом Гргуром и ујаком Томом Кантакузином побегла је султану Мехмеду II. Он јој је дао поседе у Јежеву, недалеко од Сера. Ту се настанила, живећи окружена српском властелом и монасима. Одржавала је везе с околним државама, шаљући посланике у Дубровник, Венецију и на Порту. Посредовала је у рату између Турске царевине и Млетачке републике (1463–1479). Њен двор је подсећао на онај из доба српске самосталности. Имала је своју канцеларију, издавала је повеље и оверавала их печатом свога оца. Сматрала се наследницом српских владара. Захваљујући наклоности Мехмеда II, иступала је као заштитник Цариградске патријаршије. Њена посебна брига били су светогорски манастири. Највише се заузимала за српска братства Хиландара и манастира Св. Павла. Попут старих српских владара иступала је као њихов ктитор. Умрла је у Турској 1487. Њен гроб је касније проваљен и опљачкан.

Кантакузина (Катарина), грофица, млађа кћерка деспота Ђурђа. Била је удата за Немца Улриха II Цељског, грофа Светог Римског царства, сродника угарског двора и веома богатог човека. Уговор о удаји направљен је пре марта 1433. а свадба је прослављена 20. IV 1434. Улрих II био је хировит и неморалан, а Кантакузина, по речима савременика, „лепа и поштена". Удајом је добила име Катарина. Живела је на Западу, али је остала у православној вери. Родила је троје деце, али их је за живота све сахранила. Живела је на поседима свога мужа, а највише у Цељу, Загребу и Вараждину. Уз себе је држала православне духовнике. Један од њих преписао је 1453/54. праксапостол „у Вараждину, у Цељској области, при благочестивој и христољубивој госпођи кнегињи Кантакузини, кћери деспота Ђурђа, самодршца српског". Побожна Кантакузина извезла је до данас сачувану митру Београдској митрополији. Како је гроф Улрих II често путовао, она га је замењивала у пословима. Убирала је приходе од градова и са бројних поседа. Њеног мужа, уплетеног у угарске династичке борбе, убио је 1456. у Београду Ладислав Хуњади. Несрећна супруга свечано га је сахранила у Цељском самостану. Након његовог убиства почело је отимање имања породице Цељских. Кантакузина се опирала, али је губила посед за поседом. Почела је и сама да их продаје. У пролеће 1461. продала је Загреб и друге своје градове у Хрватској. Неко време живела је у Кршком. У току 1461. путовала је на Крф. Вратила се на Запад и око 1465. заједно с братом деспотом Стефаном купила од горичког грофа Београд у Фурланији. Ту се сместио Стефан с породицом, а она је 1469. отишла сестри Мари у Турску. До краја живота живела је у Јежеву, код Сера. Иако под сестриним окриљем, живот јој није био лак. Како ју је братаница Јелена (Мара), кћерка деспота Лазара и последња босанска краљица, оклеветала код султана, једно време провела је у турској тамници. После смрти брата деспота Стефана безуспешно је покушавала да прода фурлански Београд. Сахранила је сестру Мару, а онда је донекле преузела њену улогу. Помагала је светогорске монахе, посредујући у Дубровнику да им се исплаћује стонски доходак. Умрла је 1491, а сахрањена је у Кончи, недалеко од Струмице.

Стефан (→ Стефан Бранковић), трећи син деспота Ђурђа Бранковића, деспот (1458–1459).

Лазар (→ Лазар Бранковић), четврти син деспота Ђурђа Бранковића, деспот (1456–1458).

Ангелина (→ Ангелина Бранковић), кћи арбанашког господара Ђурђа Аријанита, супруга деспота Стефана Слепог.

Вук Гргуревић, ванбрачни син слепог Гргура, деспот (1464–1485). О његовој младости нема никаквих података. У политичком животу први пут се јавља у пролеће 1458, када је, заједно с оцем, стигао с турском војском у Крушевац. Није се задржао само у Србији, него се залетао и у Угарску. Пошто није успео да завлада остацима Српске деспотовине, вратио се у Турску. Титулу деспота вероватно је узео после смрти оца октобра 1459. Под недовољно јасним околностима најкасније 1464. прешао је у службу угарског краља Матије Корвина који му је даровао поседе у Срему и Славонији. Ценио га је као ратника и користио у борбама против Турака, Немаца, Чеха и Пољака. Најкасније 1470. Вук је упао у Босну и разорио Сребреницу. Заједно с краљем 15. II 1476. заузео је Шабац. Затим је тајно опет стигао до Сребренице, побио многе Турке, спалио град и, рањен у ногу, ушао у Зворник. Онда се, с богатим пленом, вратио у краљев табор у Шабац. Крајем лета 1476. потукао је смедеревског пашу у Банату и опколио Смедеревску тврђаву, али није успео да је заузме. Крајем 1479. и почетком 1480. ратовао је у Босни и спалио Врхбосну. Заједно с другим командантима, 1481. провалио је у Србију и стигао до Крушевца. С пленом и доста српских избеглица вратио се у Угарску, али је већ 1483. потукао Турке на Уни. После посредовања за склапање угарско-турског мира умро је 16. IV 1485. Био је ожењен Барбаром Франкопан, али нису имали деце. Међу Србима је остао запамћен као Змај Огњени Вук.

Ђурађ, архиепископ Максим, старији син деспота Стефана Слепог, деспот (1486–1496). Детињство и младост провео у Фурланији и Штајерској. После смрти деспота Вука Гргуревића, с мајком Ангелином и братом Јованом, дошао у Угарску краљу Матији Корвину који га је наименовао за српског деспота. Настанио се у Купинику (данас Купиново) у Срему. Заједно с братом, добио поседе у Срему и Славонији. Браћа су се умешала у борбе за престо, које су 1490, после смрти краља Матије Корвина, избиле у Угарској. Ђурађ је ратовао с великашима у Славонији, а 1494. заузео Митровицу и Ораховицу. Био је у сукобу с калочким надбискупом који је наплаћивао десетак од православних Срба. Заједно с мајком и братом 1495. и 1496. издао даровне повеље светогорским манастирима Св. Павлу и Хиландару. Од раније наклоњен цркви, без знања мајке и брата, једне ноћи се закалуђерио и добио име Максим. Монашки постриг примио је пре 23. VII 1499. Власт је препустио брату Јовану који је већ носио титулу деспота. Максим је постављао свештенике где год је могао, бринући се нарочито за душе православних Срба у Срему. Да би, ипак, помогао брату, у јесен 1502. ишао је у Венецију, нудећи дужду савез за борбу против Турака. У децембру исте године умро му је брат Јован. Како су поседи ишли уз звање, земљишта су одмах одузета Б. и дата новом деспоту. Потом су Максим и мајка, „носећи са собом два ковчега с моштима оца својега Стефана и брата својега Јована", отишли у Влашку војводи Јовану Радулу IV. Он је поверио Максиму управу Влашке митрополије, а Максим је хиротонисан за митрополита. После смрти војводе Јована Радула IV прилике су се промениле, па су Максим и мајка напустили Влашку, вратили се у Срем и око 1512. подигли манастир Крушедол. Пред крај живота, Максим је био београдски митрополит. Умро је 18. I 1516. Црква га је прогласила за свеца, добио је житије и службу. Слави се као Свети Максим, архиепископ српски, на дан упокојења, 31 (18) јануара.

Јован, млађи син деспота Стефана Слепог, деспот (1494–1502). Младост је провео на Западу, а 1485. дошао у Угарску, ступио у службу краља Матије Корвина и настанио се у Срему. Краљ Владислав Јегелонац наименовао га је, по свој прилици 1493, за деспота. Од тада је све више учествовао у јавним пословима, а 1494, заједно с братом, борио се за Костајницу, Митровицу и Ораховицу. Као и мајка и брат, држао се вере отаца. Потписао је 1495. даровну повељу манастиру Св. Павла, а следеће године Хиландару. Пошто му се брат Ђурађ закалуђерио, преузео је све световне послове. Стално је ратовао против Турака, ношен идејом о обнови Српске деспотовине. Дајући 23. VII 1499. повељу светогорском манастиру Есфигмену, навео је да ће прилагати онолико колико је давао његов деда деспот Ђурађ, ако бог учини милост „створити ме господина Србљем". У рату против Турака на деспота Јована рачунали су и угарски краљ и Млетачка република. У јуну 1501. провалио је у Србију, а крајем исте године у Босну. И следеће године упадао је у Босну, намеравајући да започне рат великих размера. Увек се враћао с богатим пленом и турским заробљеницима, непрекидно с војском стражарећи на дунавској граници. Исцрпљен ратовањем, умро је од грознице 10. XII 1502. Био је ожењен Јеленом Јакшић, из српске властеоске породице која је прешла у Угарску. Као и отац, мајка и брат, проглашен је за свеца и добио службу. Слави се као Свети Јован Српски, на дан смрти 23 (10) децембра. Мошти светих Б., деспота Стефана Слепог, деспотице Ангелине, деспота Ђурђа – архиепископа Максима и деспота Јована, спалили су Турци у Крушедолу 1716.

Са Б. је завршена српска средњовековна историја. Били су одани своме народу и српској државно-правној традицији. У шест нараштаја, живели су на великом балканском простору, померајући се пред турским освајањима на север, како се померао и српски народ. Он их је хвалио и кудио. Вуково издајство и Јеринино проклетство највеће су трагедије Б. Али, српски народ им се и одужио, Вукове и Јеринине потомке прогласио је за своје свеце.

Момчило Спремић

У српском усменом песништву и предању обликована је изразито противречна слика ове породице. Вук Бранковић је, према усменом предању, али и у писаним изворима насталим од XV до XVII в., проглашен косовским издајником и симболом издаје („...Проклета мајка била која је Вука породила", Богишић, 1; „Проклет био и ко га родио / Проклето му име и кољено", Вук II, 44). У писаним, историјским изворима из времена Косовског боја нема потврде да је Вук Бранковић одиста издајник, али ово предање се могло зачети из више разлога: зато што је био поседник Косова, који је преживео бој; због сукоба с Лазаревићима; због контаминације више историјских судбина; због потребе да се нађе кривац за националну несрећу, а да то не буде владар; због антагонизма с другим српским великашима. И Вуков син, деспот Ђурађ, опеван je у бугарштицама као „невера деспот Ђурђе", због отпора унијаћењу Срба и због сукоба с Јаношем Хуњадијем (Сибињанин Јанком) после Другог косовског боја 1448. Овај сукоб и Јанково заточеништво предмет су прве записане песме, тзв. смедеревске бугарштице (забележена 1497. у италијанском граду Ђоја дел Коле). У десетерачкој епици Ђурађ је опеван амбивалентно: као „краљ од Маћедоније", суверени владар Срба (Вук II, 80), али и као немоћни владар растрзан између две велике силе: „Oстa Ђурa кa' нa вaтри живoj, / Jeр сe бojи цaрa oд Jeдрeнe, / A бojи сe крaљa oд Будимa" (Карановић, 256). Када је о породичним односима реч, он је по песми или немоћан старац који не може да заштити државу и породицу од Јерининог разорног деловања (Вук II, 83) или је саучесник Јеринин, сукривац за удају Марину за турског султана и ослепљење и прогон синова (Босанска вила, XXVIII, 1). Изразито негативно (и противречно средњовековним писаним изворима) јесте и опевање Ђурђеве супруге деспотице Јерине (Ирине), рођене Кантакузин, која је у усменом песништву и предању запамћена као Проклета Јерина, као и њене кћери Маре, удате по политичкој нужди за султана Мурата II. Песме и предања окривљују Јерину и Мару за удес Ђурђевих синова Гргура и Стефана који су 1441. ослепљени у Токату, по налогу султана Мурата II. Јерини и Мари супротстављају се према усменој традицији (Стојадиновић I, 14; Босанска вила, XXVIII, 1) слепи деспотовићи, опевани као сложна браћа, и њихови синови: деспот Вук (Змај Огњени Вук), Јован (Деспотовић Јова) и владика Максим (световно Ђурађ) и њихова мајка деспотица Ангелина (у песми Анђелија), која, према песми и предању, удавши се за слепог јунака доноси у породицу братски благослов: „Што носила, свијетло ти било! / Што радила, све ти свето било!" (Црна Гора и Бока которска, 137–138; Стојадиновић I, 14; МХ I/1, 66). За Ђурђевог унука, деспота Вука Гргуревића Бранковића, везују се преко сто песама и бројна усмена предања која му придају натприродна, змајевита својства (Рјечник, 212; Пјеванија, 104; Krauss, 333) и велико јунаштво. Истовремено, у бугарштицама се пoнaвљa и то дa je Вук Oгњeни рођен „oд кoљeнa нeвjeрнoгa" (Пaнтић, 61; Бoгишић, 14, 16) и oн сe oпeвa кao oклeвeтaни jунaк кojи нeпрeстaнo мoрa дoкaзивaти „кo je вjeрa и нeвjeрa" (Бoгишић, 14). To дoкaзивaњe трaje дo смртнoг чaсa, кaдa Вук шaљe гoрку, ирoничну пoруку свoмe сизeрeну да га је коначно изневерио: „Eр сaм пoш'o служити ja бoљeгa гoспoдaрa,/ Пoбoљeгa гoспoдaрa, Бoгa мoгa вeликoгa" (Пaнтић, 61).

Жиг издаје и ореол светости сустичу се у усменој традицији о Б. Они су последња српска светородна средњовековна династија: слепи деспот Стефан, деспотица Ангелина и њихови синови Јован и Максим проглашени су светитељима. По простору на којем су опевани (од Хвара и од Беле крајине у Словенији, преко Босне и Херцеговине, Црне Горе и Србије, до Бугарске и Македоније), те по броју опеваних чланова, једна су од најзначајнијих и најопеванијих српских средњовековних породица. У низу усмених предања, али и у писаним родословима и литератури, многе породице се издају за њихове потомке и наследнике. О овој породици постоји низ сведочанстава и у српској средњовековној књижевности, а њена судбина је надахнула и бројне српске писце XIX и XX в., особито драматичаре.

Љиљана Пешикан Љуштановић

ИЗВОРИ: Пјеванија; Вук II; В. С. Караџић, Српски рјечник истумачен њемачкијем и латинскијем ријечима, у Бечу 1852; Б. Стојадиновић, Српске народне пјесме (епске) I, Бг 1869; Богишић; Босанска вила, Сар. 1886–1914; МХ I; F. S. Krauss, Slavische Volkforschungen, Leipzig 1908; В. С. Караџић, Црна Гора и Бока которска, Бг 1953; М. Пантић, Народне песме у записима 15–18. века. Антологија, Бг 1964; З. Карановић (прир.), Народне песме у Даници, Н. Сад – Бг 1990.

ЛИТЕРАТУРА: Љ. Ковачевић, „Вук Бранковић", ГНЧ, 1888, 10; Ђ. Сп. Рaдojичић, Хaгиoлoшки прилoзи o пoслeдњим Брaнкoвићимa, Н. Сaд 1939; Д. Динић Кнежевић, „Сремски Бранковићи", Истраживања, 1975, 4; М. Пантић, „Непозната бугарштица о деспоту Ђурђу и Сибињанин Јанку из 15. века", ЗМСКЈ, 1977, 25, 3; Р. Ћук, „Царица Мара", ИЧ, 1978–1979, 25–26; Ст. Новаковић, Историја и традиција, Бг 1982; Ј. Рeђeп, „Визиja кoсoвскe биткe 1448. гoдинe", ЗМСС, 1987, 33; М. Спремић, Деспот Ђурађ Бранковић и његово доба, Бг 1994; М. Бoшкoв, „Jeлeнa Брaнкoвић у књижeвнoj трaдициjи", ЗМСКЈ, 1995, 43, 1; М. Спрeмић, „Вук Брaнкoвић и Koсoвскa биткa", Глaс САНУ, 1996, 9; „Старац светогорски Герасим Бранковић", Даница. Српски народни илустровани календар за годину 1999, Бг 1998; „Кантакузина (Катарина) Бранковић", у: Вараждински апостол. Поводом 550 година од настанка, Бг–Зг 2004; Љ. Пешикан Љуштановић, „Свете и проклете – жене из породице Бранковић у историји и традицији", Смедеревски зборник, 2006, 1; С. Toмин, Влaдикa Maксим Брaнкoвић, Н. Сaд 2007.