Прескочи до главног садржаја

БЕЉИН

БЕЉИН, село на десној страни Саве, наспрам меандра Купински кут, јужно од пута Обреновац (25 км) Шабац. Припада општини Владимирци. Дисперзивног је типа, смештено на 81120 м н.в. Подељено је на три „мале". Године 1921. имало је 89 домова са 650 становника, а 2002. 657 житеља, од којих 99,4% Срба. У пољопривреди је радило 80,7% активног становништва. Староседеоци су досељени крајем XVIII в. из Босне, Славоније, Срема, Бачке и околине Ваљева. Од средине XIX в. до 1953. припадају му и два суседна села. У њему је између два светска рата радила „Бељинска кредитна земљорадничка задруга", основана 1920. Сада су ту четвороразредна основна школа и земљорадничка задруга.

Србољуб Ђ. Стаменковић

На локалитету Градуштина, на левој обали Вукодраже, код самог ушћа у Саву, још је Ф. Каниц констатовао касноантичко утврђење правоугаоног облика (приближно 150х120 м) с кружним кулама на угловима. Са овог простора потичу три сребрна тањира из друге деценије IV в., који се чувају у Народном музеју у Будимпешти. Нађена је и мања остава ауреуса похрањена око 317. Претпоставља се да је утврђење штитило прелаз преко Саве и важну станицу на путу ка Басијанама. Утврђење са четири угаоне куле (quadriburgium) подигнуто је крајем III в. и вероватно је коришћено и у рановизантијском периоду. Фортификација је повезана с античким насељем које се налази нешто источније у атару села Ушће.

Александар Јовановић

Први помен Б. у Летопису попа Дукљанина (друга половина XII в.) односи се на поље где се легендарни српски владар Павлимир Бело сукобио с Угрима. У угарском управном систему предео је био организован као округ или дистрикт. Папа Урбан IV потврдио је 1264. војвоткињи Ани, удовици мачванског бана Ростислава Михаиловича, неке земље и поседе код Б. и Митровице. Близу Б. налазио се Дебрц, двор краља Драгутина. После Косовског боја 1389. одметнути хрватски бан Иваниш Хорват напао је дистрикте Мачву и Б., али је мачвански бан Никола Горјански успео да их поврати угарској круни. Хуманиста и потоњи улцињски бискуп Мартин Сегон из Новог Брда у своме спису спомиње области Бељину и Мачву, кроз које се из Паноније, преласком Саве код Заслона (Шапца), иде ка селу Ваљево и планини Влашић. Подаци о истоименом сеоском насељу потичу и из турских извора. Пуста села Горње и Доње Бељино у Шабачкој нахији Зворничког санџака 1533. припадала су тимару кнеза Рохача с приходом од 800 акчи. Оживљавање оба насеља текло је споро и неуједначено. Горњи Б., у тимару кнеза Вука, Радивојевог сина, 1548. имао је примићура, четири куће, колико их је остало до 1600. У Доњем Б., у тимару кнеза Вукца, 1548. биле су четири куће које су плаћале 800 акчи. Крајем XVI в. село је имало само шест кућа. После Пожаревачког мира 1718. имало је само две, а крајем 1788. 12 кућа.

Гордана Томовић

ЛИТЕРАТУРА: В. Кондић, „Непознати златни медаљон Валентинијана I", Старинар, 1967, 17; Шабац у прошлости, I, Шабац 1970; М. Динић, Српске земље у средњем веку, Бг 1978; Ј. Калић, Срби у позном средњем веку, Бг 1994; I. Popović, „Notes topographiques sur lа région limitrophe entre la Pannonie Seconde et la Mésie Première", у: P. Petrović (ed.), Roman Limes on the Middle and Lower Danube, Belgrade 1996; Географска енциклопедија насеља Србије, I, Бг 2001.

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)